Slika Kulturna Baza POTAJNA LIRIKA OBLIČJA – o slikarstvu Vidaka Radmilovića Ušla sam u svet slika dotičnog autora kao u neku neob...
 |
| Slika Kulturna Baza |
POTAJNA LIRIKA OBLIČJA – o slikarstvu Vidaka
Radmilovića
Ušla sam u svet slika dotičnog autora kao u
neku neobično prozračnu sferu, ili je preciznije reći pročišćenu, otprašenu,
bezbedno sterilisanu, u kojoj vlada prijatna atmosfera odmašćenosti od zvučnog
i drugih zagađenja, kao da se radi o fino izolovanom apartmanu posvećenom
lekovitoj neutralnosti. No čim sam počela da razaznajem atmosfera se promenila,
kao pri prelazu iz jednog u drugi odeljak magične sale sa ogledalima u kojoj
promena ugla prelamanja svetlosti daje posve drugi obrazac prizora.
Naime, slike najednom nisu bile tek
zanimljivo raspoređene šibljike svetla i senke među kojima su razapeti
svilenkasti blagi rastvori pastelnih kolora, jedna igra koja relaksira
percepciju, lišena suvišne priče, nego mi se pak ukazala igra sa mnogim premisama,
kompozitna, polifona, kao bezvučna fuga koja se izvodi na laserskim orguljama.
Zaista je, ne preterujem, nešto zasviralo, ako ne baš u imaginiranoj galeriji
sred moje sobe, onda tamo negde u ekvivalentu u kome se sve umetnosti susreću i
pretaču jedna u drugu. Fuga je potrajala, gotovo koliko i kakva ekskurzija među
gradskim pejzažima recimo Barselone. Naime, obilazak i dalje traje, kružim i
beležim.
Jedan od upadljivijih notnih utisaka, od onih
površinskijih, jeste nedeljivost. U smislu perceptualnog i poetičkog jedinstva.
Svi meni dostupni umetnikovi prizori potiču iz jednog izvorišta, jedan drugom
ne protivureče, među njima nema svađe, trenja, škripe, nikakve polemike, kamo
li gloženja. To je tok posve skladan. Artista je pronađen, u miru sa vlastitim
izborom. Valja naglasiti da je u pitanju retkost. Ni da kao posmatrač načinite
nekoliko pirueta u nizu čineći tako od galerije vrtešku – ne bi vam se stužilo
od disonanci, bila bi to mirna plovidba koja vas ne šamara po čvorištu solarnog
spleta. To je lepo, za početak.
Udubljujući se polagano otkrivam da svaki
naslikani oblik postoji po obrascu stvarnosnog. To su mahom portreti i aktovi,
ljudska lica i tela, dočim pomerena u vizuelnost tajnovitiju od svakodnevne. Ne
može im se odreći prisutnost. Tu su, autor im je obezbedio mesto među pojavama,
ubedljivo i reklo bi se lako, mada je to jedna od neuhvatljivijih artističkih
veština. Ta pretpostavljena lakoća odista pleni, linije se ukazuju kao autonomne
sile koje su se same od sebe tako rasporedile šibnuvši iz jezgra energije. Tu
se očitava prividna lapidarnost poteza koja je jedna od markantnijih odlika
slikarskog majstorstva. Nema mrcvarenja, već samo dinamične šrafure, nema
pipkanja obrisa, dejstvuje odsecanje kriški kao pri baratanju floretom. Lakoća,
lakoća je ono što uvek razgaljuje.
Začudno je, ali moram da zaključim kako
ispod rečene odsečne lakoće nema teskobe. Premda sam još pomalo iznenađena
nadošlim zapažanjem, tvrdim da ovi imaginativni sklopovi nisu plod sure
dekonstrukcije, razglavljivanja oblika, poput mučne Bejkonove entropijske
razgradnje likova njegovih žrtava-modela, ni nalik ni na Šobajićeva smela
rašrafljenja uprizorenih pantomima i grimasa, niti na Dadove ili Veličkovićeve
prosekture. Kod ovog se slikarstva radi o sačinjavanju, sadevanju, ili posve
aktuelistički – konstrukciji. Ova lica i tela su sazdana, a ne proizvedena
pustošenjem, svođenjem na nešto što je neznatno iznad famoznog Ništa. Ergo, putujući
među radovima Vidaka Radmilovića ne prisustvujemo takvom spektaklu, njegovo
dejstvovanje nije omaž grozoti, što je, priznaćete, već sasvim ofucan geg
modernih mističara raspada (možda uveliko demodiranih, a da ni mi ni oni to još
ne znamo).
Elem, kao znalac pesništva mirne duše mogu
da ustvrdim da Radmilovićevo slikarstvo ima odlike lirskog domena. Hladnoća i
distanciranost su privid, mala mimikrija za prvi i površni pogled. Tik ispod
perceptivne površine otkrivaju se prelivi sentimenta kome možemo nadevati
široku paletu naziva, odrednica i epiteta, no evo da izdvojimo jedan: nežnost.
Ovaj je umetnik milosrdan prema svojim modelima, mahom blag i raznežen, kadikad
sumnjičav rekao bih, nekad i ražaljen ili prestrašen, moguće je mračno zapitan,
ali nikad nepotrebno surov, daleko od okrutnosti. Zasigurno nije ravnodušan, to
je isključeno, tako da promatrač može računati da neće pasti u poražavajuće
stanje posvuda aktuelne indiferencije, ako se pošteno zagleda i dovoljno uživi.
Namera ovog umetnika nije da sa svetom podeli prazan hod i ledenu paradigmu. Njegov
imaginarijum ne ophodi polarni dašak otuđenja, nema ledene posmatračke
opservacije koje se predmet ne tiče, nimalo anatomičarevog analitičkog
pristupa.
Aktovi su ženski, što je sa stanovišta
estetike razumljivo i po više osnova logično.
Portretisana su takođe mahom ženska lica, no tu, čini se, ima izuzetaka i
odstupanja. Ta lica se promaljaju iz magnovenja. Kao iz žurbe koja nedozrelost
vidika predaje brišućem letu. Verujem da slikar hoće da nam javi (mada mu nije
preterano stalo do toga da ga čujemo i shvatimo) da smo toliko u hitnji da u
bilo kom otisku ostajemo samo u tankim obrisima. Možda odista tako vidimo jedni
druge, sačinjene od naznaka i par značajki koje nas elementarno određuju, a to
je nadasve pogled, oči, eventualno krta mrlja usta sa mimičkim znakom gustim
kao emocionalni sublimat, tu je i oval čeone okrugline, sasud svesti spakovan u
jajoliku glavatost. Na portretima nema mnogo detalja i ukrasa – ni kose niti
ušiju, kamo li ukosnica i naušnica, alki, tetovaža. Ovo je sublimni ples
osnovnih crta. Za suviške posmatrač svakako nema vremena.
No ovde nam pred očima nije puka ogoljenost,
naprotiv. Upravo u toj jasnoj
činjenici vibrira zategnuta struna paradoksa. Po nekim odlikama posve
sveden (nedostatak perspektive, ma kakve pozadine, izostanak narativnosti,
konteksta, kompozicionog sklopa) ovaj imaginarijum raspolaže asocijativnim
obiljem. Evo primera... na par slika
čiji je predmet akt uočila sam zagonetan artefakt, naime, u začudno iščašenoj ruci
prikazanog tela nalazi se čvrsto stisnut predmet koji istovremeno i jednako liči na šilo, špric sa
iglom i neku vrstu pisaljke, olovku, penkalo, dleto. Taj ud sa hvataljkom na
svakom od aktova živi mimo pravilnika anatomije, apartno u odnosu na celinu
kojoj pripada, bezmalo kao strano telo u okviru telesnog sklopa. Ona čudna
špenadla-pribadača putuje nekom svojom geometrijom, ona je separatni objekat
koji je prikačen na naš biološki obrazac. A šta bi to moglo da znači, pitamo
se... da li to taj torzo sa glavom izvan okvira sam sebe tretira intravenski...
ili namerava (sa svesnom namerom ili bez nje) da u sebe ugravira nešto, naziv
specimena, šifru koja će da ga preimenuje, ili bi da ispiše vlastiti trag,
opriča svoje prisustvo, ukleše zaveštanje... ili se pak radi o spajanju
telesnosti sa nadodatkom koji se nameće, savetuje, propagira.
Elem, u ovim prizorima žensko telo je
pejzaž, reljef, jedinka kao pokrajina opšteg pojma senzualnosti i materinstva.
Univerzalna i minijaturna ženskost, u isto vreme intima i eksponat. Fenomen
koji u svojoj matrici sadrži i prefinjenu estetskost i opscenost. Ono je
upotrebni predmet, za arčenje, za mužu vizuelne naslade, i ponad toga ono je
žrtva na posvudašnjem žrtveniku, u zalog žudnje, gladi, posedovanja, fatalnosti.
Reklo bi se da usud ženskosti objašnjava opštu izloženost svih dostupnih
utelovljenja. A špric u ruci obeležava osvit sasvim savremene strepnje. Umetnik
sve to shvata i hvata u mrežu svojih linija, što se da polučiti ako se lepše
usredotočimo.
Na portretima, rekoh, dominiraju oči. U
njima fenomen svesti. Prisutnost. Sopstvo. Oči su nejednake, jedno urasta,
usahnjuje, drugo je uždiveno iskrom, kadikad plamsa, češće tinja. Svesti su
uprizorene kao mamurne, omamljene, snene, sa naznakom mrenja u onim krmeljivijim
i ugašenijim delovima očnih dubleta. Umetnikovi likovi su nejednaki, polovični,
protivurečni, no uprkos svega još uvek stvarni, duboki kao sam ponor
bivstvovanja. Fenomen nemih očiju skopčanih u zurenje, taj drevni predmet
slikarstva, u radovima ovog artiste jesu pečat koji postavlja elementarnu overu
autentičnosti bića.
Njegova lica su odista lepa, mada su
prikazana kao tek proplamsaj, ovlašna sen obličja. Ta je estetičnost
nadsenzualna, i samonikla, odnosno mimo paske ma kakvog, makar i ovlašnog
šminkanja, dolazi iz same srži pojavnosti. Lepota je stanje kome nije potrebna
dorada. Dotični umetnik tu suštu postavku u svojim kreacijskim avanturama
nedvosmisleno dočarava, svi njegovi likovi su primerci lepote koja prebiva ispod
spoljašnje fasade lepog.
Na nekim slikama prizori se pretaču u nešto
drugo, iliti preklapaju se sa još jednim rasporedom obrisa, u kome naziremo deo
akta, ili preplet više objekata, među kojima negde uočavamo telesnost a drugde
apstrahovanje. Na jednoj slici vidim sliku u slici, po sred naznačenog oblika
velike glave nazire se čovek s kacigom, da li motorista ili astronaut, njegove
grčevite beonjače blistaju iz profila, nekakva oprema mu je na leđima, tvrda i
kutijasta, no otuda leprš brzih krila vrtloži prozračni mutljag, nalik na rad
muve, ili pčele, na magnovenje. Te oči i ne moraju biti astronautove, možda su
oči nekog ko se krije iza koprene vidljivog spektra, ili oči lica koje još nije
sasvim stočeno, nego je uhvaćeno u nastajanju. Višeznačnost tog prizora ne zamara
percepciju, pre bi se reklo da zagoneta. Šta ako obitavamo na pola puta ka
potpunoj određenosti? Sve su prilike da umetnik to pitanje postavlja i sebi i
nama.
Mirela
Mirković, u Vrbasu 2022.
