INTERVJU Nedavno je izašla iz štampe nova knjiga našeg sugrađanina, afirmisanog književnika Momčila Bakrača. Radi se o petoj knjiz...
INTERVJU
Nedavno je izašla iz štampe nova knjiga našeg sugrađanina, afirmisanog književnika Momčila Bakrača. Radi se o petoj knjizi lirike ovog pesnika i prozaiste koji je upravo za poeziju dobio nekoliko značajnih književnih nagrada. Zbirku neobičnog naslova „Saspisci uma“ objavio je novosadski izdavač „Adresa“. Tim povodom razgovarali smo sa autorom, usput dotakavši i neke druge književne i opšte teme.
M. M. - Vaša aktuelna knjiga izlazi gotovo pune tri godine nakon prethodne, dok ste ranije za samo tri godine objavili četiri knjige. Koji je razlog tome za Vas nekarakteristično dugom intervalu odsustvovanja?
M. B. – Odsustvovanje je u ovom slučaju znak mog zbijenijeg prisustva u samom stvaralačkom procesu. U tom trogodišnjem intervalu nastao je materijal za gotovo tri knjige pesama, jedna od njih je upravo izašla zbirka. Druga je zaokružena, spakovana u kompjuter, treća se još taloži i fermentira. U poodmaklom stadijumu procesa realizacije je i knjiga pripovedačke proze. Nekolicina kratkih priča pojavila se u književnoj periodici, pa i na nekim konkursima. Od mog prividnog mirovanja, čini se, profitirala je stvaralačka tišina, a to je najvažnije.
M. M. – Naslov knjige je prilično zagonetan, hermetičniji od prethodnih. Kako je nastao i šta se iza njega krije?
M. B. – Kabalističku sintagmu koju sam u naslovu upotrebio skovala je moja tad petogodišnja kći Sofija, njen intuitivni genije. Nisam odoleo, stvar moradoh da pozajmim. Tim rečima je objasnila suštinu i poreklo slova koja je tad počinjala da uči. Siguran sam da te reči potiču iz kolektivnog nesvesnog, iz okeana kosmičkog znanja i da su moćne i sasvim tačne. Deci su te riznice tako pristupačne, što me odista fascinira. Kvržice slova za našu čudesnu upotrebu poskidane su sa univerzalnog uma, mistične koliko samo mogu da budu. Od dece treba učiti.
M. M. – Šta biste izdvojili kao najbitnije karakteristike ove knjige stihova?
M. B. – Sažetija je od prethodnih, manje motivski i stilski razuđena, određuje je jedinstvo atmosfere. Manje sam eklektičan u ovoj zbirci nego u prethodnima, odnosno, ovde nema poetičke i stilske nedoslednosti, za šta su me ranije optuživali pojedini kritičari, što sam smatrao komplimentom, jer su istu karakteristiku pripisivali Pikasu i nekim drugim velikim stvaraocima. Elem, u ovoj zbirci odista odsustvuju ranije obavezne mitološke, istorijske i kulturološke naslage, interliterarne konotacije i slično. Pesme su usmerene na unutrašnji svet usamljene jedinke, na glas izdvojenog, alijeniziranog pojedinca današnjice. Paska ovog vremena je čovekov razgovor sa samim sobom, sred usitnjenosti i ispražnjenosti prostora komunikacije u kojoj je utihnuo čak i razgovor s Bogom, a onaj čoveka s čovekom postao je toliko provizoran i površan, gotovo da i ne postoji. Pred nama je zadatak da taj razgovor sa vlastitim bićem obavimo što temeljnije. Prava pesma nas na to podseća i podstiče. Nadam se da je i sa poezijom u mojim knjigama to slučaj.
M. M. – Šta se dešava u prozaističkom odeljku Vaše radionice?
M. B. – Radni naslov knjige pripovedaka koju pišem je „Priče o izgubljenosti“. Ne znam da li će se održati, ali je sasvim simptomatičan. Naime, jedna od meni posebno zanimljivih fokusiranosti filozofije egzistencijalista je „osećanje bačenosti u svet“, što je u bliskom srodstvu sa izgubljenošću s kojom se kao s temom u ovim pričama nosim. Pomenutoj filozofiji dugujem bitan kvantum uticaja na moje sentimentalno vaspitanje, pa tako, čini mi se, odužujem taj dug. Takođe sam dužan nekim ljudima čije su me sudbine kosnule, ili ozbiljno zamislile, možda me i obeležile, a neke od tih ljudi sam uzeo za junake mojih pripovedaka. Preciznije rečeno, u prozi se u ovom momentu bavim izvesnim životima koji su dotakli rub onoga što prihvatamo kao stvarnost. Približili se ponoru egzistencije. Neki su se s tog ruba vratili, neki ne. Nisam sve junake mojih priča poznavao lično, recimo, jedan od njih je pisac Ernest Hemingvej. Kako god, granične sudbine su za mene neiscrpna enigma, kao i za književnost uopšte, rekao bih.
M. M. – Šta Vas više privlači, odnosno stvaralački određuje, proza ili poezija?
M. B. – Te dve discipline se ne slažu. Poezija je otprilike skok u vis, snažan grč i ekstatični trenutak, proza je nešto kao triatlon, kombinovano plivanje, gađanje iz puške i dugo trčanje. Kad se usredotočim na jednu od te dve gotovo suprotne veštine ona druga biva potisnuta. Rekao bih da me proza sve više okupira, ali poezija je žilava, povremeno se nametne, otme neke svoje trenutke. Mislim da ću konačno ipak morati da se opredelim za jednu stranu u tom navlačenju konopca. Stvaranje proze je složen proces, osim dubokog usredsređenja traži mnogo napornog rada, pravog terenskog argatovanja, ali i zadovoljstvo pri stvaranju je veće. Kod mene ona ima primat iz više razloga. Jedan od njih je što proza osvaja veći čitalački prostor.
M. M. – Kakvi su, po Vašem mišljenju, uloga i položaj književnosti i pisca u našem društvu, i u ovom vremenu uopšte?
M. B. – Veoma relativizovani, i uloga književnosti i društvena uloga i položaj književnika današnjice. Uzroci tome su složeni i zadiru duboko u strukturu savremenog sveta. Uloga intelektualca, mislećih i kreativnih ljudi uopšte izgubila je jasno naznačene konture. U aktuelnoj zbrci mnogo šta je obezvaženo, bezmalo sve. Savršeno vreme za poluinteligentne i ništake, vladare bez ljudskog lika i slične kreature. Ljudstvo je, oduvek, kroz istoriju bilo sklono da bude izmanipulisana svetina, tako je i danas, a tehnike i tehnologije manipulacije dovedene su gotovo do savršenstva. Stoga ne čudi da, recimo, idioti bivaju uzdignuti do statusa bogatih idola a za ljude od dara i duhovnih vrednosti se ni ne čuje. Takođe, književnost koja danas drži primat listom je petparačka, s jedinim ciljem da opčara prostotu i dobro se unovči.
M. M. – Prilično pesimistično gledište. Ima li šanse da se stanje stvari popravi?
M. B. – Ako mislite na svet u celini, ima nekoliko mogućih rešenja. Sva su kataklizmička. Što se književnosti tiče, kad je imenujem, dakako, mislim na pravu, rasnu književnost, pa, ona bi mirne duše mogla da prestane da postoji, jedva da bi iko to primetio. Međutim, paradoksalno, ona se i dalje stvara i pojavljuje u prostoru pretrpanom utilitarističkim smećem, čak nalazi svoj glas i put do prijatelja i konzumenata koji se još nahode tu i tamo. Što će reći da životna igra elitne književnosti traje, negde između i ispod opštih tokova. Njena potmula potencija i njen uticaj ne mogu se predvideti i proračunati. Što će reći da s njenim podzemnim radom moraju računati vladari ovog sveta i prodavci eutanazije. Mogli bi se prevariti misleći da je nemoćna.
M. M. – Ko su, po Vama, reprezenti takve književnosti, pisci koje cenite, koje biste preporučili?
M. B. – Poljski pesnik Adam Zagajevski. Garsija Markes, sasvim sigurno najveći živi pisac na svetu. Par izvanrednih Amerikanaca, Kurt Vonegat i Pol Oster. Preporučujem bukvalno sve što je napisao meni omiljeni Vladimir Nabokov. Tu su zatim i naši Kiš i Andrić, njihova dela su riznice kojima se valja vraćati. Zatim Mihajlo Pantić koji me kao pripovedač oduševljava. Imamo i mnogo dobrih pesnika, da pomenem samo Miroslava Maksimovića, izvanrednog pesnika, za koga, bojim se, malo ko zna. Da, ima još pravih vitezova književnosti.
M. M. – Vidite li među njima svoje mesto?
M. B. – Pokušavam da ga izborim. To je za mene jedini smisao književnih napora, manje od toga me ne zanima. Ipak, razlog iz koga pišem je čisto zadovoljstvo pisanja, hedonistički poriv, dakle, sasvim privatni užitak u stvaranju, u obračunavanju sa vlastitim himerama, u igri uma čijoj tajni pokušavam da se prikučim, ne i da je dokučim, nemoguće je. Samo hvatam i sklapam saspiske i poput moje kćeri čudim se rezultatima te rabote.
Intervju vodila Mirela Mirković, za Glas, Vrbas 2011.
