slika Novosti NEŠTO ZA VELIKU I MALU DECU Stonoga Elvira traži pedikira – Mirjana Bulatović (pesme za decu i bezazlene) Pročitala sam...
 |
| slika Novosti |
NEŠTO ZA VELIKU I MALU DECU
Stonoga Elvira traži pedikira – Mirjana Bulatović
(pesme za decu i bezazlene)
Pročitala sam ovu pesmaricu, potom su mi je i stručno pevali iz notnog zapisa. Beše to moja iznenadna poseta dečijem svetu, čitav jedan tretman vedrine. Prilično sam osvežena, nekako spremnija za proleće nego što sam to bivala ranije. Volela bih da uvežbam da mislim i koračam onako kako to radim ovih par dana, tačnije, da tu veštinu naučim ponovo. Odrasli to zaborave, većinom. No nekima se to nekim čudom ne dešava. Autorka ove vesele slovanke je jedna od takvih, na njenu sreću i naše zadovoljstvo. Takvi ljudi su spona između zrelog znanja odraslosti i iskričavog poleta detinjstva. Pišu pesme kao odrasla deca. Katkad ih i komponuju kao vešti vunderkindi. Čine to sami od sebe, niko ih na to ne tera. Samonikla pojava koja se javlja tek tako. Ima ih tu i tamo po svetu, ali malo ih je, zato su dragoceni. Za mene su enigma, priznajem. Zaviriš u njihov svet i ponovo osetiš detinjstvo, kao od šale. To važi za nas koji smo ga napustili, zaboravili, pa moramo na popravni ako hoćemo da ga obnovimo u sebi. A deca, ona neodrasla deca samo se sliju sa stihovima i notama, tačno i skladno, kao da je neko kroz njih propevao. Ova knjiga je jedno od takvih dela, sazdanih po istinskoj meri unutrašnjeg deteta, koje, eto, ni ne mora da stari, kako nam to svedoči dotična pesmotvorka.
Pročitavši ove pesme ostala sam i pomalo začuđena, pomalo i zabrinuta, o ponečemu zapitana. Objasniću. Začudilo me što je ono što sam kroz pesme sabrane u ovoj knjizi osetila nešto tako prirodno, tako blisko, a toliko izostaje, kao bolešljivo đače koga prečesto nema na časovima. I nedostaje, premda se čini da to mnogi ne primećuju. Svet je izgleda postao tmuran, i to je ono što zabrinjava. Tamniji je nego što beše u nekom vremenu koje pamtim. Čak su i današnja deca zbunjena u svojoj urođenoj radosti, počesto mrzovoljna, redovno pominju dosadu i trenutno veoma aktuelnu smorenost, a tako se i osećaju, mnogo više nego što bi to smelo da im se dešava. Možda je to zato što su previše zagnjurena u svoje moderne spravice, telefone, androide, kompjutere i tablete, preko svake mere grickaju televizijske gluposti i praznjikave i surove video igrarije, tonu u zamlaćivanje po „društvenim mrežama“. Previše su jedna od drugih odvojena, natutkana po sobama, sve se manje okupljaju i druže po igralištima, dvorištima, poljanama. Eh, dosadan je zaista i šupalj virtuelni svet koji su im matori „napredni mozgovi“ podmetnuli kao igračku.
Ovi stihovi prizivaju nešto drugo. To je rečnik prirode, to su žive istinske dečije zgode pune prave čari, to su slike i pojmovi i osećanja onog stvarnog šarenog sveta, onoga što se ispoljava i živi u igri, u kretanju, u poletu. Lepše je biti dete iz sveta ovih pesama nego dete ćaskanja preko mreže, klikanja mišem, koji nije pravi miš nego se samo tako zove, za živog miša tužna zamena. Dobro je što autorka ovih jedrih stihova ne prati modu. Pokazuje nam da još uvek može i onako da se raste, onako da se okolo sebe gleda, onako smeje i pevucka, da se stihovima slavi medina šapa i zekin rep, ježevi i veverice, čak i lukava, grabljiva lija i trapavi nemuzikalni vuk. Takođe i bakina ljubav, tatin ponos i čuđenje skriveno iza navodne strogosti, vlastiti dečiji nestašluci, beskrajne dečije igre i radosno zajedništvo. Podseća sve nas, i male i velike, da možemo da se vratimo onom izvornom osećanju punoće pojavnog sveta, lepoj bajkovitosti koja zrači nežnošću i vedrinom. Ne samo da možemo, nego moramo, nema nam druge, dodajem ja, autor ovih redova, bez tog osećanja koje nas čini decom i ljudima, kao i bez stvarnih, odista prisutnih drugara – život je pravi smor.
Još sam nešto u ovoj pesmarici uočila, ponovo naučila, naime, radost je muzikalna. I naprosto traži da se svira i peva. Gle, kakvo zanimljivo saznanje! Zahvaljujem se pesnikinji na tom otkriću. Odista, uz muziku radost je potpunija, poletnija. Lakše nas osvaja, potpunije i neposrednije je prihvatamo. Sva prava deca to znaju, i mala i odrasla. Evo i ja sam primetila, što znači da nisam loša, da ima deteta u meni.
Ispričaću još nešto zanimljivo, naime, da bi mi pesme muzički predstavila radi potpunosti utiska, jedna moja drugarica muzičarka pevala mi ih je samo glasom, a ja sam u glavi čula triangle i zvončiće, klavir, klarinet, činele, dečije glasove u horu i solo. Baš prava fešta. Dakle, muzika se rađa u glavi, tu je ona uvek. Mada sam, čini mi se, to već znala, moram da naglasim – nikada nije kasno za otkrića. Uz to, videla sam u glavi zekin rep, i sve ostalo, pregledala sam ovu knjigu pesama kao šarenu slikovnicu. Pa eto, poštovana mala i velika deco, sve to toplo i najiskrenije i vama preporučujem.
Mirela Mirković, proleće, 2020.
