КЛАСТЕР ПРОЗА, Момчило Бакрач

Момчило Бакрач - приповетка      КЛАСТЕР ПРОЗА       Морало би се о Далеком сам у себи говорити, што да не и писати, путовати, дакле, ...

Момчило Бакрач - приповетка 

 

 

КЛАСТЕР ПРОЗА

 

    Морало би се о Далеком сам у себи говорити, што да не и писати, путовати, дакле, барем мишљу, кад се већ не излази из става над чучавцем, зурећи у ниски натпис декларације о правима, кад се већ не ломе прамцем брода валови. Писати, ето, о пацифичком неком шкољу над којим плове облаци у поретку зачудне естетике.

    О Далеком. Али где га наћи? У уобразиљи, где друго, том крајњем прибежишту, тој худој и моћној летелици, досећи га девичанском слутњом у Мозговчевом мозгу клепнутом о радни сто као љубичаст водени штамбиљ на свињском буту.

    Мозговац котрља камичке донете његовој кући са каменолома морске обале њему незнане, нанос безвременог шљунка што лежи до тастатуре над којом сјакти угашено око екрана, огледало.

    Технички свет као да шапуће: „Не будите тако одвратно логични, лириче, песмовче, у таквом стању зар ћете чути Богов глас који кроз природу бруји, брекће, букти?“

    Реч НЕГДЕ далеко је, мисли Мозговац. Много је ближе НИГДЕ.

    Уз велики напор он заплови кроз сцене свог уског путовања. У мозгу му још увек дахће машта, бледо виђење разлистава. Иначе, однедавно, све је помешано, он више не примећује смене збивања: промиче њивама и парком као сликом са шупљег ТВ канала о туризму, клизи градом као полуминутном рекламом која се понавља у тријумфалном бесмислу, маје се улицама као интернетом, завирује по лицима као по фејсбук профилима, и обратно.

    Све је близу и подједнако – нема га. Шта је Даљина?

    Зар је то још једино туђост незнан-света? Језик житеља горњих, слатки врч мелодије Божијег ума, то недоумно наречје овде се не сноси, и било би несношљиво, на земљи нико њиме не проговара, сем оних који се из кратке смрти пробуде у дивно помрачење повратка овамо из те једине истинске Даљине, а понеки такав сретник, кажу извештаји, од небеског искуства бунован, небулозан, тим језиком на уснама закратко блебеће, поје, пред згранутим персоналом болница и мртвачница, минут-два, но одмах му језик поједу бубњеви тамом времена освештани.

    Зар би ико тај говор дуже могао да подноси, млади кувари на брзој обуци, стари вајар шака склепаних сред ковачнице, средовечни оџачари, политикуси и остале марионете, пластифициране манекенке и за шалтерима честите тетке, мастиљаре и Мозговци, плеснивих умова лонци?

    Ево, у машти, он сад снатри на Суматри, упија танки призрак рајског стања, лебде око њега складови и мирови, без зова меснатог секса, без очајавања.

    Његов језик, овај рогобатни, да зазуји имитацијом оног говора нерецивог... може ли? Може ли он, ту, у зденац ветра мимољудског да саспе запис коринтски, који би узмогао да из ума веје и сеје једино неки кротки дијак који се сретно скрушио, па благошћу свог светлог виђења, што му га даде благодат, помало муца...

    Срео је Мозговац, данас, на путу кроз равну јаву, девојку без обе руке до рамена. Рукави мајице за леђа завучени, да не ландарају празни.

    „Страшни свете, – одмах је у себи захујао Мозговац – дете рођено без оних руку обичних а чудаствених, којима су окићени многи свакодневци свеудиљ, сва та гранатошћу опремљена трупла што своју рукатост ни не примећују, камо ли да на њој захваљују и славе чудо којим су даровани.“

    Може ли она, јер је таква, од рукатог света одсечена, појмити онај језик нејезични? Може ли, у својој лепој заветрини којом не клепећу махалице, устима не приносе цигарете и кашике, не позирају самозаљубљеним гестовима прстију девојачких крунисаних украсним протезама дугих осликаних ноктију, нити буше папир чачкалицом оловке, нити обрћу шуштаве новчанице, ништа од тога, ништа што волшебних руку пипци умеју и могу, знају и не хају, па да ли би могла она, главом која своје уво немоћна је да прочачка, ослухнути то што у друге уши не слеће, не посећује главе заробљене руковезом, затрпане пуког језика језом... Дар ли је то што она има? То неимање.

    Плива Мозговац кроз свељудство које древно протиче док траје дневно, из вида нестаје часовито, вијори се смех лобања које не знају за увир гроба, нити слуте теснац сати којим их неумитност гони, широким друмом кроз иглене уши протерује.

    Смех и у Мозговцу, промрзао, ипак живуцка, ипак се бодро труцка његових корака бројило. Лепе су слепе слике. Слепе су лепе.

    Кроза њих, ипак, пирка слава Свесаздатеља, мрморе слова говора каквог-таквог.

    Неко онамо одева-купа-чешља оно дете негранато, блага мајка руката, суза осушених, руксак му на леђа качи, у школу прати и назад дочекује, из света, из Далеког. Каквог је то ума хир, какав мир?

 

* * *      

    Залутао је Мозговац једном на кончерто. Недавно ли, или већ давно беше. У потонулој вароши надомак робијашког насеља у коме му је насукан стан одржаће се вече класике, гледај чуда. Вест му је донела госпођица с којом се у то доба дружио и повела га, одвезла својом дивном „опел“ шклопоцијом, па се залио криглом пива зиркајући у њене очи изблиза, налакћен на климав сточић на галерији под надимљеним стропом, мрморио јој је баритоном своје раскошне скаске о којечему, па су руку под руку меко одшетали до сале у музичарској школици за атарске основце, мученике на инструментима.

    Један је Немац гудио на виолончелу Брамса, потом Скрјабина, или је то било нешто од Серјоже Прокофјева, у сваком случају нешто руско, грчевито, растрзано, махнито.

    Како ли је узмогао да ту узвишену страхоту у ваздух изнесе онај свирац својом германском душом, трезвеном, кажу, тврдом и логичном, њом таквом како је дохватио ону посве славјанску јуродивост, мозгао је потом данима Мозговац.

    А ваздух је био накострешен. Из публике као да нису ветриле одсутне мисли, као да није било тупости и дремања. У Мозговчевом слуху, и слободно се може рећи духу, зазјапила је руска зима што се надноси над врео чајник који пишти и рже клобуцима, од плексуса му се разливала, пењући се ка лицу и задњим вршковима живаца, незнана умна грозница, осећање сплетено и недорециво, тескобно, суро и мукотрпно, но такође пуно усхита. Невенчано са земљом, а у трудовима. 

    Ковитлао се Мозговац, на секунде, блиставе делиће секунди заборављајући да је устоличен сред смерне публике у панонској провинцији осталој без даха. У тим ситним титрајима обузимао га је мукли осећај, посве непознат, да се нашао у добош-точку недогледних сразмера и беспримерног смисла и намене, у ком се тумбају изнутрице страшног века, минулог, а који сабласно траје, премећу се измешане громаде модерног времена, левијатанског, а он, срећковић, окачен на једну пречагу котура, циркуског ли или оног за мучење, виси на гуменим трегерима, он, фигурица, и успиње се, како се добош котрља, главачке и уназад, па се обрушава, право ка чудовишном објашњењу, ка значењу.

    По оном зажареном Русу свет је безнадан и величанствен, у њему људска честица обавља свој боравак, зирка кроз вртоглавицу и недозив, помало ромори, баје и нариче, празнослови или хули, баца се у бес и оргијање, помало се просвећује и узноси, и шта год чинила та честица – губи се у ковитлацу. Или се ипак проналази, у труну непојамне наде, ситном као зрно горушице, тачније – бива пронађена. И овај Рус је веровао у спас и утеху, сви Руси верују, и кад са лудом смелошћу зуре у таму очајника. 

    После концерта Мозговац се упознао са виолончелистом, сазнао да је овај дошљак, зет новосадски, фини некакав фон Штауфенберг.

    Гле, Немац говори Мозговчевим језиком, течно, са једва чујним нагласком улубљивања металних чинија, чекићем меким, гуменим. Деловао је помало као изгнаник на одслужењу казне која није превише неудобна. Ведар, неком поузданом светлошћу озарен човек. Суро одело, испрано, давно некад црно. Осмех откривених кутњака. Значка на реверу (невидљива), на којој је исписано – МЛАДОСТ, шашавим неједнаким словима, или је нацртан симбол, нека фигура сомнамбулно замршена која представља ТО, тај опсењиви појам. Од његове младости само то је остало, патетични и сетни знак припадности, који ће, одавно помишља, морати да скине, језовито ускоро, пре него постане комика. Није он времешан, не још, али је временит, као сасуд у који је много тога сасуто, па да, све те ноте, токови узвишених немуштих мисли и чудовишно сложених осећања. Као напаћени планинар. Или запажени такмичар у брзом прождирању пљескавица и шампита, и пива. Не прича о свом искуству, непричљиво је, само га носи. Руке су му тешке, пуне големог знања. Понекад њима несвесно треска, као да их је извадио из воде масне и муљевите. Изговара само свакодневне тричарије, да би прогргољао грло, одморио се од неизрецивог. Симпатичан је и обичан као стара ципела.

    Пуки живот је подношљиво раван, да, и о томе се нема шта рећи, чак ни то.

    Мозговац је осетио да је честити интерпретатор незаинтересован, подједнако за конгломерате људских личности и за дубиозна тумачења, не треба га мучити питањима, чуђењима, примедбама, па се суздржао. То што има саопштиће својој шоферки док буду клизили траком на повратку у обданиште и обноћиште на коме обрађују баштицу боравка, у коме зврнда зврк протицања. Све што имају они вешто деле.

    И роморио је Мозговац, током вожње, барокно, о драгом чудовишту света нађеном у Скрјабиновој партитури коју је пред њима насецкало челистово волшебно гудало, клатећи се у прегибима кретања низ аутостраду као папига која се премешта с ноге на ногу на затворској пречази док саопштава своју нелепу мудрост, био је то готово есеј, готово песма, времена су се ковитлала око њих двоје тесно спакованих у играчку-возило, шоферкин профил грчио се у чудан осмејак налик на мноштво гримаса, још један кончерто, само за њу, певан у искиданим парчадима баритона. Лепо? Лепо! Мозговчева беспримерно склопљена глава, језик теретног воза који тутњи и брекће отвореним вагонима из којих се расипа чудни терет, занимљива плева која голица уши и намах се развејава, клопара воз мимо перона замагљене станице и не зауставља се. Нико не маше нити аплаудира. Зар би вредело.

    Ни сам себе он неће никад ни стићи ни дочекати на некој станици, ма ни онамо на чворишту путева у великом гротлу у ком се све композиције сусрећу. Благи Боже, где се уливају сва та причалишта?

    Рекла му је да га је сањала прошле ноћи, тачније, ујутро, под пипцима Сунца који су је штипкали по врату и образима. Грунула је ту вест изненада, нагло пресекавши његов солилоквијум, па ето, у ствари уснила је старца, као њих двоје сами у арт мусеуму у Барселони... ту се срела с Мозговцем, био је то баш он, у сасвим натуралном издању, обучен у плави раднички комбинезон изнутра јој је откључао врата здања, као да је ту запослен као домар, шта ли, али кад јој се приближио да би се загрлили Мозговац се претворио у дивног маторца мудрих очију. Потпуно ћелав, кошчат и ситан човек на измаку бивствовања. Препознала га је, био је то Исак Башевис Сингер, Мозговцу омиљени писац-лисац, један од свега неколико, сигурна је у то, мада никад, колико памти, није видела његову фотографију, те тако није могла знати... чудна ствар.

    Како је изгледао Исак, питала је окренувши главу сасвим удесно, више не марећи за друм, закуцала је топао френетични поглед у Мозговчев мозак. Баш тако како си га описала, гракнуо је гласно Мозговац након што је побегао очима, па је орно протрљао браду, мрачно заинтересован за свој барселонски преображај. Сан ми је открио, рекла је, да је тај старац мој идеални љубавник, за мене је мужевност у безвременој мудрости, све друго су варке и маске, луде обмане недозрелих година. Никад се, рекла је, нисам осећала тако услишена и цела као у његовом загрљају... тако оплођена нечијим присуством... то је чисти дух, за којим читав живот вапим, трагам, чезнем... Да ли је он био ти, је ли то био твој загрљај, то је остало загонетка.

    Дознаћемо. Знаћемо. Признаћемо. Не брини, рекао је.

    Старац, Исак премудри дакле, повео ју је кроз холове музејских поставки, меко и поседнички је обгрливши око струка, освртала се да га осмотри, али није могла кроз сузе да сагледа његов лик, биле су ту једино његове угљените очи, ни реч није проговорио, причала је само тишина, музеј је био напуштен, њихов и ничији више, било је то у ствари вођење љубави, јака светлост се распрскавала по зидовима бришући обешену уметност, све се расточило у ослепљујућем ужасу оргазма.

    Неколико дана потом Мозговац се зауставио пред огласном таблом надомак поште, наводно да прегледа натписе о некретнинама који су се у потоње време ројили у умирућој варошици, те бесмислене понуде никоме, или да би уловио јавку о продаји козје сурутке, лека за своју винску јетрицу.

    Одбијао је себи да призна како кришом зирка по смртовницама, тражећи знанце, стрепећи од лица својих исписника и другарица гимназијалки за којима је некад окретао шију, грозног ли љубопитства, али није их било, наравно, не још, рано је, са табле су зуриле главе непознате старчади. Но гледај сад, ту је био и он, ћелавац искричавог погледа. Загонетно насмешен од тајног свезнања. Сингеров двојник који је надживео нобеловца за хрпу година. Мозговац је, чудне ли згоде, отклизио погледом преко слова покојниковог имена, да провери, за сваки случај. Презиме Фишер. Име Адам. Хаха, о, хахаха. Преклопио је уста, да му не побегне смех.

    Све у свему, номен Исаковог претка, но и Мозговчевог, па да, а презиме, ако ћемо по енглески, није Певач, него Рибар, са Галилејског, да ли, језера. Древнији занат, фундаменталан. Зијали су један у другог неко време.

    Да ли да јави својој риђокосој пријатељици? Како? „Знаш, онај деда из твог сна, да, онај шмекер, умро је јуче, а живео је ту негде у близини.“ Била би то увреда, незграпна шала која би обезважила оно чудо ониричко. Вероватан повод да још једном раскину. Или би заједно, уз напор, склопили мистичко тумачење... то Исак нешто поручује, домахује им из свевремена, на нешто их подсећа. Али шта је то, зар би и уз најбољу вољу успели да намакну некакав заумни наратив? Запетљали би се у нерастумачљивост света. Мозговцу би месеци требали да од тог сплете причу, осмисли некакву веселу небулозу.

    Предвече се попео до њене мансарде. На још једно тумбање слаткоречивих рецитала и вежбу подмлађивања помоћу блудне гимнастике.

    Посве го и без смоквиног листа устао је Мозговац да затвори балкон кроз чија су раскриљена врата улетале зујаве крвопије привучене температуром знојаве му коже, и одмах да се врати, ускочи назад у ритам, али укочио се на видиковцу, остао забленут.

    Дођи, рекао је промукло и задихано, преко рамена.

    Риђокоса му се придружила вукући своје опуштене коврџе и крупне, још једре дојке, па су стајали, голи и занемели, обасјани оранжом са запада.

    Над хоризонтом равнице стајала је немогућа, никад виђена слика, небеска је сумаглица, глатка и разливена као млеко, постала ново копно, рујна и златаста долина по којој су се назирале силуете дрвећа, ушиљени чемпреси, кракати храстови, витке пиније са ћубама, између дрвореда кривудава беличаста стаза, све тамо до далеких брегова под којима се љескало плавичасто језеро, понад свега лилаво небо тог незнан-света са језгром пурпурног сјаја у средишту. Била је то савршена опсена небеског континента. Из минута у минут није се мењала, напето су чекали да се разбије и нестане, онако како чекамо да прође свако чудо, сваки земаљски спектакл.

    Помислио је Мозговац, наравно да му је синуло, кроз дашак ироније, но и некако језовито, да то Адам и Ева стоје на хриди пред еденском панорамом. И задрхтао је гушчијом кожом. Видевши то, Ева му је отрла жмарце благим земним дланом.

 

* * *

    Мозговац седи у школској клупи, од таласасте цик-цак вате прави Дедамразову браду коју треба да залепи на главу крпеног кумира, готово сасвим довршеног, лица невешто омаланог темперама, одевеног у знамениту црвену бунду, са чарапастом капом пришивеном за теме.

    Час ликовног васпитања. У казнено-васпитној школи за непоправљиву децу. Ускоро ће опште детиње славље, како за малене тако и за маторе а недорасле, урнебесно дочекивање Новог и Непотрошеног. Невидљиви ће се деда, као лопов, ушуњати и оставити поклоне под окићеним дрветом довученим под кућни кров, вребаће га мали Мозговац, још једном, последњи пут, са пољуљаном вером, слутећи да је узалуд.

    У Мозговцу нема радости, усахла је, потонула негде. Недељама већ живот га напушта, чили. Покушао је то да каже оцу и маћехи, да објасни како му се не хода, не учи, ни храна му неће на уста, све му је гадно, клице раскуваног пасуља личе на црве, сваки залогај меса је смрадни ужас, ујутро једва отвара слепљене очи и одвлачи се до школе климавим кораком, слуша а не разуме шта прича учитељица, поподне напушта игру са скакутавим друговима, малаксало се попење на веранду и лежи на клупи, не устаје му се из слатког умртвљења. Није умео то да изговори, није имао све те речи. Његова неродитељка игнорисала је пасторково пренемагање, а отац је блудео по своме обзору задубљен у теретан посао хранитеља, у своје мравље кретање озбиљним поретком одраслих, прворођени потомак, израсли жгебац, није га интересовао.

    Учитељица Невена прилази, спушта своје забринуто лице доле ка Мозговчевом седалу, Мо, погледај ме, каже, па поиграва плавим кликерима очију које својим топлим искрама препипавају дечакову главу, од ува до ува, и још негде иза и унутра. Ништа га не пита, само јој преко лика прелази облак.

    Децо, будите мирни, каже, одмах се враћам, па одлази, са шакама завученим у рукаве танког розе џемпера, унакрст, као зимогрожљиви Кинез спреман за борбу. Назад долази са директорицом, уштављеном Јовићком, суром женом камене фризуре, оштрооком и строгом владарком големог школског света.

    Мозговац зури у њену сукњу од трновитог твида, тако зову тај материјал од ситних опиљака, пита се која је то боја, ни сива ни љубичаста. Мршаве јој ноге штиклама су пободене у трошни коцкасти линолеум на метар далеко од његовог стола на који је клонуо безбради Дедамраз. Његове прекратке панталоне круто зевају откривајући дебеле листове и стопала у црним шлапама, без чарапа. Мозговац полако подиже поглед.

    Дете, ко те пушта таквог у школу, сувим уздахом шапуће Јовићка, уста су јој пуна дугих огољених зуба. Сваки зуб има своју историју преживљавања тешких времена.

    Да, Јовићка је била тифусарка, давно некад, у оном рату о коме су снимани филмови, као она страшно ошишана девојка из „Битке на Неретви“, све ће то бити разјашњено једног лепог дана, она је све знала, видела је такве какав је сада Мозговац постао, жутих беоњача, са лицем прљавог лимуна, поспане и усахле. У оба ока заљуљала јој се по кесица суза, густих, које не отпадају, ноздрве њене секирасте куке су затрепериле. Прећутала је, али као да је хтела да каже да Мозговац умире.

    Кола хитне помоћи дошла су брзо. Дебела болничарка са гуменим рукавицама одвела је Мозговца, пратиле су их очи занемелог препаднутог разреда, читаво јато мишјих очију пуних стрепње. Његова школска торба остала је под клупом, на плочи зелене политуре истачкане браон рупама лежала је брада укоченог деде, који, све су прилике, у стварности уопште не постоји, вата беше згучена поред фигурицине здепасте беспрсте шаке, као да ју је час пре у бесу згулио, одустајући од свега.

    Болница у далеком великом граду. Суморна тврђава.

    На прозорима Мозговчеве собе беле гвоздене решетке. Као да би неко бежао и кад би се могло побећи, па би се винуо у лет скоком са трећег спрата. Мозговац понекад трепераво сањари о том дивном одласку.

    Довољно стањен провлачи се кроз решето, потом лаки лепрш.

    Првих дана возикају га у колицима, тврдим, металним, модел за одвећ тешке бебе, низ ходник овамо и онамо. Истачу мало његове крви бодући га иглама, од којих не осећа бол, најзад, тријумфално, или му баш и прија тај пецкави угриз, далек, шаљив. Воде га клозетској шољи, до које може да прошета, може, сам, тих два-три метра, и да пишки, наднет, величанствено стојећи. На шољу одавно не седа, томе је крај.

    Не једе ништа. Заборавио је ту вештину, чини му се да му је увек била страна, а сад га хране капљицама које силазе у вену кроз дугачку провидну цевчицу, тако му каже бела тета лепа као нар, или је боље рећи сека, једва је старија од крупних школарки које су мислима већ напустиле основачки свет. Смеши му се док га спаја са кесом прозрачне водене хране. Мораш да једеш, мишу, каже, пробај данас бар мало супе.

    Нисам ја миш, рећи ће јој једног дана, чим живне, обећава себи. Није ни слутио да су тако занимљиве те одрасле распојасане зверке тек побегле из детињства. Ова се зове Лена, старији мушки пацијенти жутичарског болничког спрата по цео дан је зивкају тим именом које се праћака по собама и дуж ходника као златна рибица. Њу дозивају и у сатима кад је нема, док живи негде напољу, на слободи.

    Најстарији болесник дечијег одељењског крила је Алем, дечко који има најмање тринаест година, он из болнице не излази неких безброј месеци, читаву школску годину, кажу, пропустио је боравећи ту, још једна ће проћи без њега, као да је заувек одселио у други град, другови су га одавно заборавили. Има црне длаке у носу, у чуду је спазио Мозговац док су заједно давали крв у лабораторији, седећи један наспрам другог, свако у својим колицима. Да ли те длаке казују да он више није клинац? Алем устаје и одлази, не марећи за прекорну цику сестре и брундање доктора – „Мораш да мирујеш, ма чујеш ли, бленто, Алеме, Алемеее!“ – дрзак и безобразан клипан. Обао је и буцмаст, весео, живахан, мада над њим као сенка лебди страшна осуда неизлечивости.

    Алемов број је 11. То је шифра његове болести, степен уништености јетре, тако кажу, доктори не могу да га смање, камо ли пониште. Мозговчев број је скоро упола мањи, шест, зарез неколико, трећи по величини на целом спрату најтежих жутичара.

    Друго место припада црном дечаку Милисаву. Глава му је кудрава као код црне овце, лепе крупне очи тамне су као угљевље, кожа препланула као да је ухваћен на обали неког јужног мора и ту доведен, да самује, његови далеки родитељи никако да допутују у посету. Он има осам година и само 11 килограма и три месеца болнице, а онај његов број се не зна. Он нема гласа, уосталом, у ствари има, али га не пушта готово никад. Једном је нешто рекао Мозговцу, благо и мекетаво, једва чујно, али разговетно. Је ли теби студено, питао је, ситно дрхтећи, онако танак и издужен, лак као крпени лутак. Мозговац је одмахнуо главом. Ето, и његов глас понире. Милисав испод пиџаме има три мајице и беле дугачке гаће чије ногавице вире наборане, на ногама вунене чарапе и чупаве папуче са псећом њушком и малим ушима, око врата офуцани плетени шал. Стоји поред Мозговчеве постеље, надноси се као над бунаром. Из рукава вади банану и пружа је ка Мозговчевом носу, као да би овај требало да је угризе и затрпа под јорган. Банана је чудна, пегава, као да у руци црног детета убрзано тамни упијајући колорит приморја. Не одустаје, нутка климањем главе. Мозговац склопи очи и окрене се прозору уврћући крцкави врат. И он има право да ћути, јер отпливао је далеко у болест.

    Болнички дани су дуги, један дан као цео зимски распуст, тако му се причињава. Сат виси на снежно-белом собном зиду и не дише. Једва коракне некуд, после дугог празног хода. Казаљке су јарболи брода који је изгубио једра, па плута на мору као у мртвој барици. Та слика је непрестано наопако окренута, виси наглавце, или је то зато што избегава да је гледа, поглед му ка онамо побегне увек у невреме, кад су једра изврнута надоле или нагнута ниско у страну.

    Тек након мноштва дана досадило му је да куња. Немир га је осоколио. Очи су му ждракале унаоколо као код доконог лењивца који се сит наспавао, али остаје у крпама јер нема где да се дене. Време се тад још јаче залепило за зид, десет минута – година.

    Једина његова фотографија из болнице настала је тачно ту, на граници повратка у свет. Сликала га је Лена неким малим џепним апаратом. Мислио је да се она претвара, шкљоца играчком, и он је глумио, позирао са подсмехом, али не, једног дана донела му је слику. На њој је ухваћен истањени Мозговац, скупљених рамена, уског мишјег лица, неуредна му коса зализана укосо преко чела Ленином гумираном руком. Подупрт је јастуцима, руку прекрштених на грудима, као у шаљивој љутњи. Из очију му вири дивљење.

    Рекло би се да је то обрис заљубљености, прва неуобличена сенка њему тад непознатог осећања.

    Лена је отишла, напустила болеснике, она је, како је Мозговац начуо кроз своје лепљиво бунило, нешто што се зове стажисткиња, одрадила је поштено свој месец бриге о припадницима лимунске заразе, завршила нешто што се зове пракса. Није се ни са ким поздравила, ни са Мозговцем који је током потоњих презрелих дана у њу зурио, нечим све преплашенији у своме смушеном бићу једанаестогодишњака.

    Због ње је Мозговац пропушио. Цигарете се зову Лара. На кутији је лице девојке, нејасних контура, разливено у подељеним наранџастим и белим пољима, уоквирено гривастом црном косом. Не личи та Лара на Лену, али имена су им готово иста, кратка и праћакава. Једне ноћи кутију цигара је испод мадраца извукао собни друг кога су звали Бомбаш, по легенди зато што је умео громогласно да прдне, онако крупан и глават, налик на угојено младо крме, ђипио је са кревета, нудио унаоколо своју драгоценост, хо’ш да зафитиљимо, рекао је Мозговцу, па му је показао како се то ради. Са кутије се осмехивала она рудлава Лара, и то је одлучило, Мозговац се машио за тај штапић који је украс међу прстима одраслих, у недокучиве ствари задубљених људи, па је кроз њега усисао пламен шибице, вукао плућима и разгарао жар, балавим устима испљувавао дим. Пушили су дувајући у хладни ваздух који је надирао кроз решетке отвореног прозора. Ужасно искуство, чудовишно, али јуначко. Мозговац је једва савладавао мучнину и вртоглавицу, звиждало му је у ушима, из плућа и стомака као да је надолазило трубљење брода који објављује узбуну. „Нисам ја миш, Лено, ја сам... гусар!“ – довикнуо би јој кад би она неким чудом банула у собу. А Лена би се... смањила.

    Једног дана избацили су га из болнице, утовљеног, тешког тачно четири мала Милисава. Последњих дана-година ждерао је као мећава, светећи се болести, оном угаснућу и истањивању. Био је млохав, заборавио је да хода у ципелама, шљапкао је за оцем као патак. Свет из кога се био одселио израњао је из заборава, непрегледан као континент, тврд и лепљив и непријатан, није му пристајало име Слобода, болничка соба остала је да плута високо горе, као чамац на површини, чврсти непромочиви кавез. Тресла му се нека клинаста ресица, за коју није знао да постоји, плитко испод коже, прикачена за грудну кост. Али није му се плакало, плач је прерастао.

    За 27 дана, бескрајно дугих, преболовао је детињство.

 

* * *

    Песник је објавио нову књигу. Хиљаду и нешто више дана након властите смрти. Гледа он са корица, мрк и нервозан, као да ће одмах након тог усликавања устати да поради неке безобразлуке и лудости, пљуне новчаницу и залепи је тамбурашу на чело, изује обе ципеле и баци их у Дунав, виљушком набоде бечку шницлу и прикуца је на зид дашчаре на сплаву тукући пепељаром наместо чекићем, потом ће, јер све је то јадно и мало, клонути назад на место на ком су га малочас овековечили, урликаће: „Оловку, оловкуоооол...“ – све док му је не донесу, па ће навалити да шкраба по столњаку, лаком руком, без стида и гриже јер њему се све прашта, приземљиваће немушто знање, ситно сикћући, обузет својом светом лудошћу, левом руком диригујући виолинисти и хармоникашу, након три катрена и три тачке запутиће се без поздрава некуд, ваљда у још један узалудни јуриш на опседнути град, одбауљаће бос, подврнутих ногавица, са цигаретом иза увета као јединим реквизитом, оставивши по столу разбацана крупна и дебела слова песме.

    Мозговац зури у песника на насловници свежег издања, пита се прија ли њему, или му смета то што се оглашава на земљи његова давна музика толико језовито забраздила у његово постмортем.

    Или је равнодушан, сасвим, као баштенски пепео. Као невидљиви минерал у киселој води. Као поједена штука чију су главу бацили мачкама.

    Ако му је дојављено о новој неподопштини његовог одсуства, о томе мрачном укоричењу на које се дрзнула његова заоставштина, да ли мумла на оном над-језику, негодујући, док седи на прагу држећи се за главу, у некој забаченој провинцији Едена, у помало сеновитом предграђу златнојерусалимском где му је усидрен бунгалов, ха?

    Или се осмехнут клања честитарима који му, може ли бити, кличу, јер је и онамо, у палости, сред језичке каменитости нижих сфера докучио и срочио нешто што веома личи на небеско муцање.

    Или на другом неком месту пролази кроз топлог зеца, клепеће отпалим ушима...

    Мозговац плаћа књигу и односи је. Напросто мора да сриче и разматра то шифровано неспокојство, да оживљава песников глас у властитој тескоби и недоумици.

    Истрчава из гротла књишког сајма секући угљени ваздух који је издахтало мноштво, грозничаво жури, са пулсирајућим венама на челу, да би ухватио последњи воз ка северним пределима, за који поседује повратну карту, па да се сретно искрца у равничарску маглу у којој га чека кревет да му падне у загрљај.

    Прелазећи трамвајске шине спазио је жуто светлуцање неке танке нити савинуте као поломљен котур. Тик до њега ситно је гацала старија жена спакована у розе јакну без рукава, једно су друго претицали, да би сустигли прави час, прикачили се на копчу за даље, зграбили сретан случај.

    Обоје се заустављају над оним концем сјаја. Мозговац је бржи, први препознаје да је то златни ланчић са пуначким привеском, сагиње се и тропрстим кљуном покупи плен, али она госпођа такође дохвата ниску, већ дигнуту у ваздух, облепи је дланом као пењачица уз конопац која се попела под строп фискултурне сале.

    Каже дахтаво: прва сам видела. Гладним погледом шара по Мозговчевом лицу, као рефлектор који претражује уско камено двориште. Истини за вољу, ушла је у циљ нано тренутак пре противника, који би сад, гледај злотвора, да јој украде златну медаљу.

    Али около нема судија, ни публике, пољана је празна, никога да посведочи, тако да поражени тркач мора сам да призна, поштено. У жениним очима као коцкица леда на топлој плотни растапа се умилна молба. Али он не пушта трофеј, прсти су му се згрчили у челични стисак, који сам собом командује. Не бих рекао, каже тврдо, одлучно, глумећи да је начисто уверен у своје право, као праведни Јов, као краљ Мида пред вратима свог трезора, на часак делује као да је спреман да одигра сцену у којој пантомимом објашњава да је ланац нетом склизнуо са његовог врата, али одустаје, јер то је женско злато, види се то из авиона.

    И, шта ћемо сад, пита госпођа са горким грчем око усана. Хајде да развлачимо док не пукне, вели Мозговац који се сетио свог оружја званог иронија. Прене их дивљачко чангрљање звона, бесни трамвај клопоће као носорог који хита да смлави пар глупих хипнотисаних дрекаваца. Беже, везани ланцем, пењу се на платформу станице и још мало скакућу, заврћени као под ројем мува. Улазе у трамвај не раздвајајући се, а да нису ни погледали број возила, или је жена знала, али мушкарац сигурно није. Седају једно до другог у клупу. Делимо, каже она. Немам клешта, смејуцкаво шапће он, ако ти имаш – сеци на пола, већ су присни, баш си дилеја, жалостиво и готово нежно растегне госпођа, па потом, женски практично, предложи да она узме привезак а он нека носи кајлу.

    На срамоту је носио, грамзиви један... – тако просикће. Обоје петљају рукама, ни на трен их не одвојивши од ланчета, танушног, што тек тад примећује Мозговац, знајући да је преварен у деоби, лако свлаче медаљон који је на ланчић наденут комотном алком, и тако, сваком његов део, тумбајући се преко Мозговчевих препона тврдим коленима жена излази напоље на првој следећој станици, а он остаје да гаси бол у гаћама, мерка злато на длану, скупља разбежале мисли, ослушкује чудно зујање у ушима.

    Није обратио пажњу на путовање. Наместо пред железничком станицом трамвај га избацује на тргу пред црквом Светог Марка. Маша се за мобилни, зури у дисплеј, рачуна: пешке низ брег, чекање правог броја, па клим-клим, па трк до перона... Да, биће касно. За карту аутобуску новаца нема. Потрошио на књиге. Ерго, предстоје му ужаси велеграда, ноћ на улици у октобру, клошарење човека са златним пленом, аутоиронија и нове песме онога неуморног покојника. Као поручена почиње да сипи киша. Његов нови ритам је нешто сасвим друго, тако по свету базају беспризорници, нема журбе, нема чекања, само суспрегнуто трајеш, капљеш, горуцкаш. Помири се са судбином, саопштава Мозговац себи, наглас, као они који се одавно сами са собом довикују навелико. Склањајући се од дажда улази у храм. Онамо, гле чуда, траје некакав молебан, откуда тако касно, а посвећен је... ко зна коме, неком свецу који је изненада бануо, или је то опело, или тренинг црквеног хора, обична вечерња молитва сигурно није, можда је припрема за анђелску службу?  

    Негостољубиви мрамор, продорно бело осветљење, одјек златоустог појања, мирне силуете које су ту дошле без чекања. Нема човек где да се сакрије, да прилегне.

    Њушкао је као ласица, нешто је чудно мирисало, кишом расквашени ружичњак – није, нису то ни напарфемисани тамјани, ни дамски капути нашприцани оријентом, ни афтершејв, дође па нестане, па проструји опет, као мелодија из сећања које је немогуће задржати, а ипак сваки пут препознаш тај ћух.

    Осетио је да ниједно постојеће тело не може тај мирис да упије и није хтео да доврши нагађање.

    Стајао је дуго и мозгао отприлике овако: „Зашто жене себе доживљавају искључиво као предмет љубави, по каквој то и чијој команди једино тако умеју да постоје, ето и она моја што прави поезију, моја бивша (све су бивше, бивше су и оне будуће, но ипак су све његове, јер о њима може да мисли, па и да пише, премећући их и загледајући са свих страна, како му се прохте), она чрчка по папирима једино о себи вољеној или невољеној и изломљеној кроз призме љубавника са којима се скопчавала и раскопчавала, у увек недовољном поседовању и прожимању, ни у једној песми није узмогла да се издигне из тог стања, отме се из улоге бића које вапи да се у њега саспе, хм, назови љубав, а жалосно је то све и безнадно, празна шкољка... има ли смисла да се одшуњам до њених врата и оставим на прагу златну кајлицу, никаквог смисла, она је сад у неким другим сигурним рукама, обузета новим покушајем, поклон би био космички ћорак, ништа друго, уновчићу ја то злато, за те паре купићу школски глобус, што већи модел, па да се шетам међу тачкама што обележавају пустињу, пењем се на снежне капе, пловим рекама, стићи ћу свугде где је Далеко... а ови свакодневни људи, гледај их како плутају, свако у својој недодирљивости, у свом оклопном засебљу, и сви су, гле, понели кишобране, морам да купим себи један, затребаће ако икад поново будем живео на улици, сад би вредео злата, дајем краљевство за кишобран, кад ме поп истера из цркве почиње глуварење по негостољубивом асфалту, са џеповима пуним злата, пара имам за два-три пива на трафици, или можда за пљескавицу и пиво, која ли је сретница изгубила ланчић, можда нека твоја будућа, хм, наложница, замисли, ако га сачуваш једном ћеш моћи да јој поклониш... јао, исти је као један мој, изгубљен, давно, рећи ће и окачити га међу сисе, голе... ћути, у цркви си, балване, овде се мисли чују, увек се чују, али овде гласније, твоје грактање отераће мирис, свет је пун забуне, а ти си њен део...“

    Ромињала је у његовој глави беспрекидна трака, котрљава куглица његовог ума скакутала је лево-десно избегавајући нешто, једну помисао, идеју, а тада је изненада упала тачно у жлеб, на право место, као на нулу на рулету. Отишао је до централне иконе па је уз наклон, љубећи рам слике спустио онај ланац у прорез за прилоге, наклонио се пастви која га није ни погледала, отклипсао напоље.

    Ноћ је провео у лепом друштву, на булеварској клупи привученој под стреху једног олдтајмер киоска, вечерао пола сомуна са пет ћевапа и луком, попио литарску пластику пива, масним прстима листао књигу за књигом, читао једва назирући слова, понајвише песме агилног мртваца, и оне масне и ужасно хранљиве, па је натрпао књиге испод дукса, лепо их распоредио, да га греју, надошла му је однекуд та клошарска досетка, од торбе је направио узглавље и прућио се.

    Била је још једна клупа, смештена иза ћошка лимене кровињаре, под правим углом са његовим креветом, на њој је обитавао сури облик затрпан гуњевима и капама. Посве мукла сподоба, безвучног постојања. Али мирисног. Мозговац се одмакао што даље од ароме, у крајњи кут апартмана, ту је и јастук приправио, нос завукао под јакну, али је уво оставио голо, јер ко зна... заспао је, као делфин, само једним делом мозга.

    У зло доба буди га насилна музика, бесни и громогласни белканто.

    Најпре долази ниоткуда, из празног појма, јечи из одјека са свих страна. Но кад је ка Мозговцу допутовало сећање где се управо налази – дало се разазнати да онамо иза ћошка онај људски стуб од крпа громко рецитује напев из свог псалтира, неразумљив, малоумни монолог.

    Мозговац устаје и шумно припаљује цигарету, да би обзнанио своје присуство.

    „Ааа, фино, добро јутро, бакице“ – чује се одонуд – „јел’ капираш, бре, шта ти причам, одговори!“

    У чему је проблем, комшија – гугутне Мозговац.

    „Нисмо ми комшије, ти си упао на место мог комшије и друга (кратка станка и дрхтај јабучице) који је синоћ пандркнуо.“

    Па шта – рече Мозговац после таласа језе – упражњено је.

    „Није проблем, јел’ ти ко шта рекао, добродошао, сине, али ти целу ноћ ту мљацкаш и гргоћеш цирку, није ти пало на памет да понудиш нечим, макар пљугом, него шушкаш папирима и уздишеш, а сад си навалио да хрчеш као крокодил.“

    Ја хркао, никад – побунио се.

    „Јок, ја сам.“

    У реду, нећу више, каже Мозговац мрачно и помирљиво и враћа се на клупу.

    Глас иза ћошка не прекида емисију, марљиво богоради око препричавања свега и свачега, помиње неког Елемира, ваљда је то тај пандркнули му ортак, тон му полако прелази из беса у елегичност, па у равни клокот Симбадових путовања, фрфља и шкрипи губећи повремено јасноћу фреквенције, булазни без икаквог реда, Мозговац лежи на леђима и слуша без разумевања.

    Киша је наново затоптала по лиму крова, са булевара су надирали све чешћи налети морских таласа што их котрљају гуме пролазећих аутомобила, приближавало се суро свитање.

    Свет наставља са рециталима, не престаје да се оглашава и круни време.

    Убитачно је, али прихватљиво.

    Тихо се искрао са тог места. Морао је по сваку цену да избегне сусрет са лицем ноћног наратора, конкретни ужас покварио би утисак, а није ни коректно да га омета у дрндању, отпешачио је дијагонално па савио полукружно до пешачке трасе, све време носећи пун трбух књига које су се згомилале под мајицом овлаш увученом у панталоне.

    Трбух се провалио, књиге су се просуле по бљузгавом тротоару.

    Кишом зализана бака која је чепркала по контејнеру, једини створ раноранилац, скенирала га је кроз покисле ђозлуке. Ситно и сипко се кикотала.

    Одоздо је у њега зурио песник са насловнице, са псовком на уснама.

    Чучнуо је Мозговац, унео му се у лице.

    „Шта кажеш да те ту оставим?“ – просиктао је тихо.

    „Јер, чему... зар вреди... зар можемо један другом помоћи... хајде да питамо гачке.“ Подигао је поглед ка крошњама.

    „Гра, гра.“

    „Грааа!“ – добио је одговор.