iz prvog broja književnog časopisa Majska zora Četiri poljske karijatide Česlav Miloš POZIV Ova pesma, napisana u j...
iz prvog broja književnog časopisa
Majska zora
Četiri poljske karijatide
Česlav Miloš
Ova pesma, napisana u januaru ili februaru 1954. godine,
nije bila predviđena za štampanje.
Našao sam je u starim papirima posle skoro dvadeset i pet godina.
Vi, prijatelji moji, gde god da ste,
Bilo da vas mori briga, ili radost ispunjava,
Za vas dižem ovu čašu sa crnim oporim vinom
Kao što se često pije u zemlji Francuskoj.
Između predela kranova i kanala,
Isprepletenih pruga i zimske magle
K vama evo hrlim i stavljam pitanje.
Recite mi, jednom ovde odbacujući
Obzire i strah i merenje reči,
Recite mi kako se usred noći
Govori, kad pred sobom imamo samo noć,
Kucanje časovnika i zvižduk ekspresa,
Da li zaista mislite da svet ovaj
Jeste vaš dom? Da li ta, usijana
Unutrašnja vaša planeta, koja kruži
Strujama tople krvi stalno gonjena,
Da li ta planeta radi u harmoniji
S onim što vas okružuje. Ne, valjda znate
Onaj gorki protest svakog dana, svakog časa,
Krik što izbija, prigušen osmehom,
Čuvstvo zatvorenika kad stiže do zida,
I zna da za njim steru se doline,
Stoje hrastovi u divoti leta, leti kreja,
I vodomarka reku pretvara u čudo.
U vama kao i u meni postoji tajna sigurnost
Da još trenutak, i vi ćete se s velikom snagom
Uzdići u punom sjaju, sasvim stvarni,
Slobodni od onoga što vas je sputavalo.
Da iznad plesni popucanih ploča,
Iznad pamćenja i vašeg preobražaja,
Što je kao odlet ptica u času kada led
Puca u tragu kopita –– iznad svega,
Da biće vam dato da jurite kao nebeska vatra,
Da jedra obasjavate plamenim osvitom,
Dok brodovi vuku dim i bude se,
Stresajući s kose bakar i arhipelage.
Ne, nije da zato se ovde iz pepela zime
Vama obraćam rečima najprostijim,
Da sumnju bih mirio, ili pak, na primer,
Da melanholiji bih davao ime sudbine.
Dalje i dalje. Još srce bije.
Ništa nije izgubljeno. Ako naša reč
Jednog dana uspe tako da se sjedini
S korom šumskog drveća i cvetom pomorandže,
Da budu jedno –– to će tad značiti
Da veliku smo mi branili nadu.
Kako ja da je branim? Dati nazive stvarima
To nije lako. Izgovaram „zora“
A jezik mi se namešta za pridev
„Ružoprsta“, kao u detinjstvu Grčke,
Sunce i Mesec imaju lica bogova.
Ne znam neće li sa dna okeana
Proviriti (s minđušom u uhu) Posejdon
Orući motorom, vukući povorku nimfi.
Kad po šumama i livadama alpskim
Hodim, tad svaka mi se pukotina u steni
Kapijom čini kroz koju u Pakao
Moglo bi se ući (samo čekam vođu).
A prostor kakav je? Da li mehanički,
Onaj njutnovski, kao zamrznuti greben,
Ili poletni prostor Ajnštajnov, taj odnos
Pokreta i pokreta? Nemam šta da glumim
Da znam ako ne znam, ili opet da znam,
A maštu imam hiljadugodišnju.
Skočite u vodu obučeni. To olovo,
Ta otežalost, kao nekad u snu.
Slično je s nama. Brokat starih vekova
Nosimo, ili i lažnu porfiru.
Lice zaklanjajuć maskom od baršuna,
Klasični: svirajući što nekad je već bilo.
A ipak tvrdim, to je zemlja čari,
I na poklon nam nosi večnu mladost.
Za vas podižem čašu, ovde na sceni,
Ja, glas, ništa više, velikog teatra.
Protiv zatvorenih očiju, oporih usta,
Protiv ćutanja, koje ropstvo znači.
Bri-Kont-Rober, 1954.
ZADATAK
U nemiru i strahu mislim da bih svoj život ispunio
Jedino da sam se odvažio na javnu ispovest
Otkrivajući prevaru svoju i svoga doba:
Bilo nam je slobodno da se oglašavamo kreštanjem
patuljaka i demona,
Ali čiste i dostojne reči bile su zabranjene
Pod pretnjom tako stroge kazne, da ko se usudio
da jednu od njih izusti,
sam je sebe već smatrao izgubljenim.
Berkli, 1970.
ŠEST PREDAVANJA U STIHOVIMA
Predavanje IV
Sa stvarnošću šta ćemo učiniti? U rečima gde je ona?
Tek što migne, već nestaje. Neizbrojni životi
Nikad pomenuti. Mesta na mapama
Bez lica na prvom spratu u kući na trgu,
Bez njih dvoje u žbunju pored plinare.
Smenjivana godišnja doba, planinski snegovi, mora,
Kružeća plava Zemljina kugla,
A ćute, oni što su trčali kroz artiljerijsku vatru
Bacali su se na grudu, da ih spase,
I oni koje su izvodili iz kuće u osvit,
I oni koji su ispuzili ispod gomile krvarećih tela.
A ja ovde, instruktor od nepamćenja,
Poučavam da bol prolazi (jer je bol drugih),
Dalje u mislima spasavajući gospođu Jedvigu,
Malu grbavicu, po zanimanju bibliotekarku,
Koja je poginula u skloništu zgrade
Smatrane sigurnom, a koja se srušila,
I niko se nije mogao dokopati kroz porušene zidove,
Iako se mnogo dana čulo kucanje i glasovi.
Znači da je na vekove, zanavek izgubljeno njeno ime,
Njeni poslednji časovi da su ostali svima nepoznati,
I da je vreme odnosi u sloju Pliocena.
Pravi neprijatelj čovekov jeste uopštenje.
Pravi čovekov neprijatelj, takozvana Istorija,
Preporučuje se i straši svojom množinom.
Ne verujte joj. Lukava je i izdajnička,
Nije antiprirodna, kako nam je Marks govorio,
A ako je boginja, onda slepog Fatuma.
Mali kostur gospođe Jedvige, mesto gde je
Kuckalo njeno srce. To jedno stavljam
Protiv nužnosti, zakona, teorije.
Predavanje VI
Bezgranična istorija trajala je u onom trenutku
Kad je lomio hleb i ispijao vino.
Rodili su se, želeli, umirali.
Takve gomile, zaboga! Kako je to moguće
Da su svi hteli da žive, i nema ih?
Učiteljica vodi povorku petogodišnjak
Kroz mramorne dvorane muzeja.
Razmešta učtive dečake i devojčice
Da sedaju ispred velike slike.
Objašnjava, govori: kaciga, mač, bogovi,
Planina, oblaci, orao i munja.
Ume, a oni to vide prvi put.
Njeno grlo je netrajno, njeni organi ženski,
Šarena haljina, kreme i drangulije
Obuhvaćeni praštanjem. Šta nije obuhvaćeno
Praštanjem? Nedostatak znanja, bezbrižnost nevinih?
Vikali bi na osvetu, prizivali presudu
Kad bih ja bio sudija. Neću to biti, isam to.
U slavi se obnavlja jedan trenutak zemlje.
U istovremenosti, sada, ovde i svaki dan
Hleb se pretvara u telo, vino u krv.
A ono što je nemoguće i nepodnošljivo,
Biva opet prihvaćeno, raspoznato.
Svakako, tešim vas. A tešim i samog sebe.
Ne mnogo utešen. Drveta-kandelabri
Nose zelene sveće. I magnolije cvatu.
To je takođe stvarno. Prestaje velika vreva.
Pamćenje zatvara svoje tamne vode.
A oni, kao iza stakla, gledaju i ćute.
NEIZRAŽENO
Lavirint. Građen svaki dan rečima, zvucima muzike,
linijama i bojama slikarstva, blokovima vajarstva i arhitekture.
Postojeći vekovima, tako zanimljiv za posećivanje, da ko
u njega zaroni, već ne oseća potrebe za svetom, utvrđen,
jer je zasnovan protiv sveta.
I valjda najveće čudo: da kad se treba naslađivati njime
samom po sebi, on se rasplinjava kao palate izatkane od magle.
Jer ga podržava samo stremljenje da se izađe van, nekud
na drugu stranu.
DAR
Tako srećan dan.
Magla se digla rano, radio sam u vrtu.
Kolibri su zastajali nad cvetom orlova nokta.
Na zemlji nije bilo stvari koju bih hteo da imam.
Nisam znao nikoga kome bi bilo vredno zavideti.
Što se zlo dogodilo, zaboravio sam.
Nisam se stideo misli da sam bio onaj koji sam.
U telu nisam osećao nikakav bol.
Uspravljajući se video sam plavo more i jedra.
Berkli, 1971.
TAKO MALO
Tako malo sam rekao.
Kratki dani.
Kratki dani,
Kratke noći,
Kratke godine.
Tako malo sam rekao,
Ne stigoh.
Moje srce se umorilo
Od ushićenja,
Očajanja,
Gorljivosti,
Nade.
Čeljust levijatana
Zatvarala se u meni.
Nag ležah na obalama
Bezljudnih ostrva.
Povuče me u ponor za sobom
Beli kit sveta.
I sad ne znam
Šta je bilo istinsko.
Berkli, 1969.
KAD SAM GOVORIO
Kad sam govorio istinu, uvredljivi osmesi novinskih pacova
Kazivahu mi u poverenju da, kao, razumemo se u to,
I mogao sam godinama samo da čuvam u sebi prezir,
Svestan da će njima pripasti konačni trijumf,
Jer su dobijali redom šta su hteli:
Svaki svoju zasluženu porciju ništavila.
Berkli, 1970.
ZAPISANO U RANO JUTRO – NEVEZANIM GOVOROM
Zaklinjanje
Lep je ljudski um i nepobediv.
Ni rešetke, ni žica, ni davanje knjiga da se samelju,
Ni osuda na progonstvo ništa ne mogu protiv njega.
On u jeziku ustanovljuje opšte ideje
I vodi nam ruku, te velikim slovima pišemo
Istina i Pravda a malim laž i krivda.
On iznad onoga što jeste uzdiže ono što treba da bude,
Neprijatelj očajanja, prijatelj nade.
On ne zna Grka ni Jevrejina, roba ni gospodara,
Na upravu dajući nam zajedničko domaćinstvo sveta.
On iz prljave vreve mučenih izraza
Spasava rečenice stroge i jasne.
On nam govori da je sve stalno novo pod suncem,
Otvara otvrdlu ruku onoga što je već bilo.
Lepa i vrlo mlada je Filo-Sofija,
I njena saveznica poezija u službi Dobra.
Priroda je jedva juče proslavila njihovo rođenje,
Vest o tome planinama su doneli jednorog i eho.
Slavno će biti njihovo prijateljstvo, njihovo vreme nema granica.
Njihovi neprijatelji osudili su sebe na uništenje.
Berkli, 1968.
Tvoj glas
Proklinji smrt. Nepravedno nam je dodeljena.
Preklinji bogove da ti daju lako umiranje.
Ko si, to malo ambicija, pohlepnosti i snova
ne zaslužuje kaznu duge agonije.
Ne znam samo šta možeš učiniti, sam, sa smrću drugih,
dece zahvaćene vatrom, žena pogođenih sačmom,
oslepljenih vojnika,
koja traje više dana, sada, tu, pored tebe.
Bezdomna je tvoja žalost, nema tvoja reč,
i bojiš se presude zbog toga što ništa nisi mogao.
Berkli, 1968.
Vislava Šimborska
.jpg)
Duša se ima.
Niko je nema neprekidno
i zauvek.
Dan za danom,
godinu za godinom
može se živeti bez nje.
Ponekad samo u ushićenjima
i strahovima detinjstva
gnjezdi se na duže.
Ponekad samo čudeći se,
što smo stari.
Retko nam asistira
pri teškim radovima,
kao što su pomeranje nameštaja,
vučenje kofera
ili krstarenje putevima u tesnim cipelama.
U vreme popunjavanja anketa
i seckanja mesa
po pravilu ima izlaz.
Od hiljadu naših razgovora
učestvuje u jednom,
i to ne obavezno,
jer više voli da ćuti.
Kad telo počinje jako da nas boli,
tiho napušta dežurstvo.
Izbirljiva je:
nerado nas vidi u gomili,
gadi joj se naša borba za bilo kakvom dominacijom
i žestina gramzivosti.
Radost i tuga
za nju nisu dva različita osećanja.
Samo kroz njihovu povezanost
nalazi se kraj nas.
Možemo da računamo na nju,
kada ni u šta nismo sigurni,
a za sve smo zainteresovani.
Od materijalnih predmeta
voli satove s klatnom
i ogledala, koji revnosno rade,
čak kada ih niko ne posmatra.
Ne kaže odakle dolazi
i kada će ponovo nestati,
ali izrazito očekuje takva pitanja.
Čini se,
da kao što je ona nama,
da smo i mi njoj
za nešto potrebni.
SAN
Prisnilo mi se da tražim nešto,
negde sklonjeno ili izgubljeno,
ispod kreveta, ispod stepenica,
ispod stare adrese.
Preturala sam po ormanima, kutijama i fiokama
punim nepotrebnih stvari.
Vadila sam iz kofera
proživljene godine i putovanja.
Istresala sam iz džepova
osušene listiće i pisamca nenamenjena meni.
Trčala sam zadihana
kroz svoje, nesvoje
nemire, sobe.
Tonula sam u tunelima snega
i zaboravu.
Uvlačila sam se u trnovito žbunje
i domišljanja.
Razgrtala sam vazduh
i dečiju travu.
Pokušavala sam da stignem
pre nego što padnu prošlovekovni mrak,
odluka i tišina.
Na kraju prestala sam da znam
šta sam tako dugo tražila.
Probudila sam se.
Pogledala na sat.
San je trajao nepuna dva i po minuta.
Eto na kakve smicalice je primorano vreme,
otkad je počelo da natrapljuje
na uspavane glave.
METAFIZIKA
Bilo, pa prošlo,
dakle, bilo, pa prošlo.
Uvek neumitnim redosledom,
jer je takvo pravilo te izgubljene igre.
Zaključak bi bio banalan,
ne bi zasluživao da se o njemu piše,
da nije neosporne činjenice,
činjenice na vjeki vjekov,
za ceo kosmos, kakav jeste i kakav će biti,
da je nešto stvarno postojalo,
dok nije prošlo,
čak to,
da si danas jeo knedle sa čvarcima.
VERMER
Sve dok ona žena u Kraljevskom muzeju
u naslikanoj tišini i usredsređenosti
iz dana u dan sipa
mleko iz bokala u činiju, svet ne zaslužuje
smak sveta.
ELA NA NEBU
Molila se Bogu,
vatreno se molila,
da od nje stvori
belu srećnu devojku.
Ali ako je već kasno za takve promene,
onda mi, Gospode Bože, videći koliko sam teška,
oduzmi bar pola težine.
Ali milosrdni Bog reče Ne.
Stavio je samo ruku na njeno srce,
zavirio joj u grlo, pomilovao je po glavi.
A kada svemu dođe kraj – dodade –
obradovaćeš me dolaskom kod mene,
radosti moja crna, klado raspevana.
SAMOUBIČINA SOBA
Sigurno mislite da je soba bila prazna.
A ono tamo tri stolice sa čvrstim naslonima.
Tamo je i dobra lampa protiv mraka.
Pisaći sto, a na stolu novčanik i novine.
Vedar Buda, tužan Isus.
Sedam slonova za sreću, a u ladici notes.
Mislite da u njemu nisu bile naše adrese?
Mislite li da nije bilo knjiga, slika, ploča?
A tamo utešna truba u crnim rukama.
Saksija s cvetom na srcu.
Radost iskra bogova.
Odisej na polici u životvornom snu
posle teškog petog pevanja.
Moralisti,
imena ispisana zlatnim slovima
na lepo uštavljenim hrptovima.
Političari su se tu odmah držali uspravno.
Iako bez izlaza, postojala su vrata,
iako bez pogleda, postojao je prozor,
u toj sobi.
Naočare za gledanje u daljinu ležale su na prozorskoj dasci.
Zujala je jedna muha, ili još je bila živa.
Mislite da je bar pismo nešto objašnjavalo.
Ali reći ću vam da pisma nije bilo –
a iako je toliko nas prijatelja, svi smo se smestili
u praznu kovertu naslonjenu na čašu.
NEKAKVI LJUDI
Nekakvi ljudi beže pred nekakvim ljudima.
U nekoj zemlji pod suncem
i s nekim oblacima.
Za sobom ostavljaju nekakvo svoje sve,
zasejana polja, nekakve kokoši, pse,
ogledalca, u kojima se upravo ogleda vatra.
Na leđima nose krčage i zavežljaje,
što praznije to iz dana u dan sve teže.
Tiho se odvija nečije zamaranje,
a u vrevi nečije nekom otimanje hleba
i nečije drmusanje mrtvog deteta.
Pred njima stalno nekakav ne tuda put,
niti je onaj koji treba most
nad čudno crvenom rekom.
Naokolo nekakva pucnjava, čas bliže, čas dalje,
A gore visoko avion koji malo kruži.
Dobro bi došla nekakva nevidljivost,
nekakva tamnosiva kamenost,
i još više nebilost
na kraće ili duže vreme.
Još nešto će se zbiti, samo gde i šta.
Neko će im izaći u susret, samo kada, i ko,
u koliko oblika i s kojim namerama.
Ako bude imao izbora
možda će poželeti da ne bude neprijatelj
i ostaviće ih u nekakvom životu.
LANCI
Vreo dan, pseća kućica i pas na lancu.
Nekoliko koraka dalje činija puna vode.
Ali lanc je prekratak i pas je ne doseže.
Dodajmo slici još jedan detalj:
naši lanci su mnogo duži
I manje vidljivi,
Zahvaljujući njima slobodno prolazimo pored.
Zbignjev Herbert
ali potom potom
zar nas nećeš odbaciti
kada već odu deca žene strpljive životinje
jer ne mogu da podnesu voštane šake
pokrete nesigurne kao let leptira
uporno ćutanje i naš govor kašalj
i kad blizu bude čas kada svet skupljen u oku
oduzmu kao suzu od oka i razbiju kao staklo
kad otvori se naglo ladica pamćenja
pitam za to
hoćeš li nas tada
ponovo prigrliti
jer će to biti povratak kao u krilo detinjstva
u veliko drvo u zamračenu sobu
u prekinut razgovor u plač bez žaljenja
znam
to je stvar krvi
i mi lenji mistici što vučemo noge
sa šantavim psalmom u kvrgavim prstima
osluškujemo kako se kroz žile presipa pesak
i kako u tamnoj utrobi raste bela crkva
od soli uspomena kreča i neizrecive slabosti
opet te uvode
kroz astmatično soptanje zvona
uz zapaljeno cveće
uhvaćeni za ukus nafore i beloga platna
ako je od nas teško napraviti anđele
pretvori nas u nebeske pse
u rundove raščupane dlake
u leptirice siva lica
u ugašene oči šljunka
ali ne daj
da nas pojede
nezasiti mrak tvojih oltara
reci samo to jedno
da ćemo se posle vratiti
ELEGIJA O ODLASKU PERA MASTILA LAMPE
1.
Zaista velika i teško oprostiva je moja nevernost
jer se čak ne sečam dana ni časa
kad sam vas napustio prijatelji detinjstva
Najpre se pokorno obraćam tebi
pero sa drvenim držaljem
pokriveno hrskavim lakom
u jevrejskom dućančiću
--- škripave stepenice zvonce na zastakljenim vratima ---
birao sam te
u boji lenosti
i već si ubrzo nosilo
na svome telu
zamišljenost mojih zuba
tragove školske griže
srebrno pero
vršku kritičkog uma
poslaniče umirujućeg znanja
--- da je zemlja okrugla
--- da su uporedne prave
u dućandžijskoj kutijici
bilo si kao riba što je čekala na mene
u jatu drugih riba
--- čudio sam se što ima toliko
predmeta ničijih
i potpuno nemih ---
potom
zanavek moje
pobožno sam te stavljao u usta
i dugo na jeziku osećao
ukus
kiseljaka
i meseca
Mastilo
svetla gospodarice tinto
sa sjajnim precima
rođena visoko
kao nebo večeri
što se sušiš dugo
razborita i
strpljiva vrlo
u mastionicama mi smo te pretvarali
u Sargasovo more
topeći u mudrim dubinama
upijač dlake zakletve i muhe
da bismo zaglušili zadah
blagog vulkana
apel provalije
Ko vas danas pamti
voljeni druzi
otišli ste tiho
iza poslednjeg praga vremena
ko vas se sa zahvalnošću seća
u dobu brzih glupopisa
nametljivih predmeta
bez draži
imena
prošlosti
ako o vama govorim
onda bih hteo govoriti tako
kao da vešam zavetni dar
na razbijeni oltar
2.
Svetlosti moga detinjstva
blagoslovena lampo
u prodavnicama starina
ponekad srećem
tvoje osramoćeno telo
a bila si nekad
svetla alegorija
duh koji se uporno bori
s demonima gnose
čitava predata očima
javna
prozirno prosta
na dnu posude
petrolej – eliksir prašuma
skliska zmije stenjka
s plamenom glavom
vitko devojačko staklo
i srebrni štit od lima
kao Selena u uštapu
tvoji hirovi kneginjice
lepe i okrutne
histerije primadone
kojoj se nedovoljno tapše
to je
vedra arija
medna svetlost leta
nad ždrelom cilindra
svetli perčin vedrine
i naglo
tamni basovi
nalet vrana i gavranova
psovke i kletve
proročanstvo uništenja
jarost čađi
kao veliki dramaturg poznavala si plimu strasti
i bare melanholije crne kule nadmenosti
crvenila požara dugu razbesnelo more
mogla si bez teškoća da prizoveš iz ništavila
divlje predele grad odslikan u vodi
na tvoj mig pokorno su se javljali
ludi knez ostrvo i balkon u Veroni
bio sam ti odan
svetla inicijacio
instrumente saznanja
pod čekićima noći
a moja druga
spljoštena glava odslikana na tavanici
gledala je puna strepnje
kao iz anđeoske lože
na pozorište sveta
sklupčano
zlo
okrutno
mislio sam tada
da treba od potopa
spasti
stvar
jednu
malu
toplu
vernu
tako da bi trajala dalje
a mi u njoj kao u školjci
3.
Nikad nisam verovao u duh istorije
izmišljenu nakazu ubistvena pogleda
dijalektičku životinju na dželatovu povocu
ni u vas – četiri jahača apokalipse
Huni progresa što galopirate preko zemaljskih
i nebeskih stepa
ništeći na putu sve što je dostojno poštovanja
staro i bespomoćno
Trošio sam godine da bih upoznao prostačke
zupčanike istorije
monotonu procesiju i nejednaku borbu
žbira na čelu oglupelih gomila
protiv šačice ispravnih i razumnih
nije mi mnogo ostalo
čak veoma malo
predmeti
i saosećanja
Lakomisleno napuštamo vrtove detinjstva
vrtove stvari
gubeći u bekstvu rukopise uljane lampice
dostojanstvo pera
takav je naš varljivi put na rubu ništavila
oprosti moju nevernost pero sa arhaičnim držaljem
i ti mastionico – toliko je još bilo u tebi dobrih misli
oprosti petrolejko – dogorevaš u uspomenama kao napušteni tabor
Platio sam za izdaju
ali tada nisam znao
da odlazite zanavek
i da će vladati
mrak
PUTOVANJE
1.
Ako se spremaš na put nek onda to bude put dug
lutanje prividno bez cilja tumaranje naslepo
da ne samo očima nego i dodirom upoznaš
hrapavost zemlje
i da se čitavom kožom omeriš sa svetom
2.
Sprijatelji se s Grkom iz Efesa i Jevrejinom iz Aleksandrije
povešće te kroz uspavane bazare
kroz gradove traktata kroz lažne portike
gde se nad ugaslim atanorom u vidu smaragdne ploče
njišu Vasileos Valent Zosima Geber Filalet
(zlato je isparilo mudrost ostala)
kroz pridignut zastor Izidin
hodnici kao ogledala uokvirena mrakom
ćutljive inicijacije i nevine orgije
kroz napuštena okna mitova i religija
stići ćete do nagih bogova bez simbola
umrlih što znači večnih u senci svojih nakaza
3.
Ako već budeš znao prećuti svoje znanje
iznova uči svet kao jonski filozof
kušaj vodu i vatru vazduh i zemlju
jer će oni ostati kada sve protekne
i istaće putovanje mada ne više tvoje
4.
Tada će ti se otadžbina učiniti malom
kolevka kao čun vezan za granu majčinom kosom
kad se setiš njenog imena niko od onih pored vatre
neće znati iza koje se nalazi gore
kakvo je u njoj drveće
kada joj istinski tako malo treba tronutosti
ponavljaj pre no što zaspiš smešne zvuke govora
da – da li – se
smeši se pre no što zaspiš slepoj ikoni
repuhu potoku puteljku leglima
preminuo je dom
postoji oblak iznad sveta
5.
Otkrij ništavnost govora kraljevsku snagu
pokreta
beskorisnost pojmova čistotu samoglasnika
kojima se može izraziti sve žalost radost
ushit gnev
ali ne budi gnevan
prihvati sve
6.
Kakav je to grad zaliv ulica reka
stena što raste u moru moli te za naziv
a zemlja je kao nebo
putokazi vetrova svetla visoka i niska
ploče se raspale u prah
pesak kiša i trava poravnali uspomene
imena su kao muzika prozirna i bez značenja
Kalambaka Ohromen Kavala Levadija
časovnik staje i časovi su otada crni beli ili plavi
ispunjavaju se mišlju da gubiš crte lica
kad nebo utisne pečat na tvoju glavu
šta može odgovoriti trnju izdubeni natpis
daj prazno sedlo bez žaljenja
daj vazduh drugome
7.
Znači ako bude putovanja neka onda bude dugo
pravo putovanje s koga se ne vraća
ponavljanje sveta elementarno putovanje
razgovor sa stihijama pitanje bez odgovora
sporazum iznuđen posle borbe
veliko pomirenje
ČVOR
Kada Gospodin Kogito mirno ostari, neće kolekcionirati
poštanske marke, antički novac, a ni retke knjige.
Osnovaće prvu kolekciju čvorova u svetu. Trudiće se da
druge ubedi u čari tajne čvorova.
Ljudi nikada nisu cenili čvorove. Niti su naučili da se dive
njihovoj složenoj lepoti. Čvorove su presecali mačem,
kao onaj makedonski bukvan, ili su jednostavno rasplitali čvorove,
ponosni što sada imaju najobičniji konopac kojim se može
vezati prase za drvo ili staviti bližnjem oko vrata.
Adam Zagajevski
Roditeljima
Putovati u Lavov. S koje stanice putovati
u Lavov, ako ne u snu, u osvit,
kad je rosa na koferima i upravo se rađaju
ekspresi i torpeda. Naglo otputovati u Lavov
usred noći, po danu, u septembru
ili u martu. Ako Lavov postoji, pod
pokrovcima granica i ne samo u mome
novom pasošu, ako vetrokazi drveća,
jasenovi i topole još uvek glasno dišu
ko Indijanci a potoci bulazne na svome
mračnom esperantu dok barske zmije kao
meki znak u ruskom jeziku nestaju u
travi. Spakovati se i otputovati, potpuno
bez oproštaja, u podne, nestati
onako kao što su se devojke onesvešćivale.
I repusi, zelena
armija repuha, a pod njima, pod ambrelima
venecijanske kafane, puževi razgovaraju
o večnosti. Ali katedrala se uzdiže,
sećaš se, tako okomito, tako okomito
kao nedelja, i beli salveti i vedro
puno malina što stoji na podu i moja
želja koje još nije bilo,
samo vrtovi i korovi i ćilibar
trešanja i nepristojni Fredro.
Uvek je bilo previše Lavova, niko nije umeo
da shvati sve četvrti, da čuje
šapat svakog kamena koji je spalilo
sunce, crkva je u noći ćutala sasvim
drugačije nego katedrala, Jezuiti su krštavali
biljke, list po list, a one su rasle,
rasle bez pamćenja, a radost se krila
svuda, u hodnicima i mlinovima za
kafu, koji su se okretali sami, u plavim
ibricima i štirku koji je bio prvi
formalist, u kapima kiše i bodljama
ruža. Pod prozorom su se žutele smrznute forsicije.
Tukla su zvona i drhtao je vazduh, kukuljice
monahinja plovile su kao škune pred teatrom,
sveta je bilo tako mnogo da je morao
da izlazi na bis bezbroj puta,
publika je ludovala i nije htela
da napušta dvoranu. Moje tetke još
nisu znale da ću ih kadgod vaskrsnuti
i živele su tako poverljivo i pojedinačno,
služavke su trčale po svežu pavlaku,
čiste i ispeglane, u kućama je bilo malo
ljutnje i mnogo nade, Bžozovski je
doputovao da drži predavanja, jedan od mojih
ujaka pisao je poemu pod naslovom ČEMU,
posvećenu Svemogućem i bilo je previše
Lavova, nije se smeštao u posudu,
razarao je čaše, izlivao se iz
ribnjaka, jezera, dimio se iz svih
dimnjaka, pretvarao se u vatru i oluju,
smejao se munjama, postajao blag,
vraćao se kući, čitao Novi zavet,
spavao na sofi, pokriven huculskim ćilimom,
bilo je previše Lavova, a sada ga nema
uopšte, rastao je neuzdržano a makaze su
sekle, hladni baštovani kao uvek
u maju bez sažaljenja, bez ljubavi;
ah, sačekajte da stigne topli jun
i meka paprat, beskrajno
polje leta odnosno stvarnosti.
Ali makaze su sekle, duž linija i preko
vlakana, krojači, povrtari i cenzori
sekli su telo i vence, vrtlarske makaze
neumorno su radile kao u detinjoj igri isecanja,
kad isecanjem treba izraditi labuda ili srnu.
Makazice, nožići i žileti gulili su,
sekli i skraćivali punačke haljine
prelata i trgova i kuća, i drveta su
padala bezglasno kao u džungli
i katedrala je drhtala i ljudi se opraštali
u zoru, bez maramice i suza, tako suhih
usta, nikad te neću videti, toliko smrti
te čeka, zašto svaki grad
mora postati Jerusalim i svaki čovek
Jevrejin i sad treba samo u žurbi
pakovati se, stalno, svakodnevno
i putovati bez daha, putovati u Lavov, ta on
postoji, spokojan i čist kao
breskva. Lavov je svuda.
TARABA, KESTENOVI
Taraba. Kestenovi. Ladolež. Bog.
U paučini krije se
prvi uzrok, u gustoj
travi suše se bleštavi
dokazi postojanja.
Mirišu perčini i vetar
upleten u vereničina usta.
Kiselkast je ukus stabljičice
rastrljane pod jezikom.
Borovnice neće postati
naša jabuka razdora.
Kraj potoka cvetaju sase,
lopta beži pred devojčicom,
mirno se njiše
zreli, žuti glog.
Ugasi jarko sunce,
poslušaj uspomene maka.
Taraba. Kestenovi. Ladolež. Bog.
BESKUĆNI NJUJORK
Beskućan kao uvek Njujork.
Duge šije kuća.
Šal metroa.
U Beteri parku neki ludak
drži govor čovečanstvu.
Istovremeno traju većanja OUN-a.
Žena ruskog diplomata proba
cipele u prodavnici u 34. ulici.
„U tim cipelama moći ćete preći
čitav Sibir“, govori
Mulat koji pred njom kleči
kao trubadur.
Vermerova slika Muzički čas
postaje sočivo, plavo
oko koje grad posmatra
s nežnošću.
Može li Bog drugačije da gleda
na gradove, lude i nesavršene?
ODA MNOŠTVU
Ne razumem sve i čak se
radujem što svet kao uznemiren
okean prerasta moju sposobnost
shvatanja smisla vode, kiše,
kupanja u Pekarskom jezeru, u blizini
nemačko-češke granice, u septembru
1980; pojedinost bez većeg
značenja, duboko germansko jezero.
Neka nedohranjen kiseonikom Ego mirno
diše, plivač preseca liniju
meridijana, veče je, sove se bude
iz dnevnog sna, u daljini
leno zuje automobili. Ko je jednom
dotakao filozofiju, izgubljen je,
neće ga spasti pesma, uvek će ostati
ostatak koji se ne daje obračunati,
žaljenje. Ko je jednom upoznao ludi
beg poezije, neće više upoznati
kameni mir domaće proze,
gde je svako poglavlje gnezdo
jedne generacije. Ko je jednom živeo,
neće zaboraviti promenljivu prijatnost
godišnjih doba, čak i repuhe će
sanjati i koprive, pauke ne mnogo
ružnije od lastavica. Ko se jednom sreo
s ironijom, prsnuće u smeh za vreme
prorokova predavanja, ko se jednom
molio ne samo suhim usnama,
upamtiće prisustvo čudnog eha
što stiže od nekog zida. Ko je jednom
ćutao, neće hteti da govori
uz desert, koga je porazio šok
ljubavi, vratiće se knjigama
s promenjenim licem.
Stojiš, pojedinačna dušo, naspram
prekomernosti. Dva oka, dve ruke,
deset domišljatih prstiju i
samo jedan Ego, četvrt pomorandže,
najmlađa sestra. Prijatnost
sluha ne kvari prijatnost
vida, ali opojnost slobode ruši
mir ostalih blagih čula.
Mir, grubo ništa, puno slatkog
soka kao kruška u septembru.
Kratki trenuci sreće nestaju
pod lavinom kiseonika, u zimu samotan
gavran udara kljunom u beli led
jezera, drugi put, opet,
par detlića uplašen
sekirom, traži pod mojim
prozorom dovoljno bolesnu topolu.
Odsutna žena piše duga
pisma i čežnja bubri kao
opijum; u egipatskom muzeju na mrkom
papirusu razrasta se ta ista
čežnja starija za nekoliko hiljada
godina, nesalomljiva i neslomljena.
Ljubavna pisma na kraju uvek stižu
u muzej, radoznalci su
istrajniji nego zaljubljeni. Ego pohlepno
guta vazduh, razum se budi
iz dnevnog sna, plivač izlazi
iz vode. Lepa žena pozira za
sreću, muškarci se prave malo
hrabriji no što zapravo jesu,
egipatski muzej ne krije ljudske
slabosti. Postojati, samo još postojati,
možda predajući se pod vlast
neke od hladnih zvezda. I ponekad joj se
rugati da je hladna i sluzava
kao žaba u jezeru. Pesma raste na
suprotnosti ali je ne obrasta.
OGRADA
Na žalost – kaže R. – između postojanja
i nepostojanja nema ničega posrednog,
ničeg, čak ni hodnika, čak ni ograde
na koju bi mogli da sedaju umorni orlovi.
TAKO JE NISKO
Tako je nisko, tako nisko, pod plitkom
kapom podneva, kao da je upravo
bio praznik izdaje kad se upućuju
čestitke Judi. Vreme kao hrt
spava pred kućom. Mrtva
priroda ulice traje samo zahvaljujući
neumornom radu tvojih kapaka.
Za tišinu bi se plaćalo čistim
srebrom, da bi se, potom, čeznulo i da bi se
do beskraja sećanjem vraćalo na onu jednu
jedinu izbrazdanu ploču s Mocartovim
kvartetom. Tako je nisko, ništa, gotovo ništa.
Neverovatno. Da ne poveruješ. Da ti se
zgadi. Ali postoji, postojaće
plamičak nade, pramenčić dima
diže se uvis kao letorast vinove loze.
PORAZ
Zaista umemo da živimo tek u porazu.
Prijateljstva se produbljuju,
ljubav oprezno diže glavu.
Čak i stvari postaju čiste.
Bregunice igraju u vazduhu,
nastanjene u ponoru.
Drhti lišće topola.
Samo je vetar nepomičan.
Mračne pojave neprijatelja izdvajaju se
od svetle podloge nade. Oni, govorimo o njima, mi, o nama,
ti, o meni. Gorki čaj prija
kao biblijska predskazanja. Samo da nas ne iznenadi pobeda.
USPAVANKA
Nećeš zaspati noćas. Toliko bleska u prozoru.
Veštačke vatre rastu nad gradom.
Nećeš zaspati, previše toga se dogodilo.
Knjige bdiju nad tobom, postrojene u redove.
Dugo ćeš misliti o onome što se dogodilo
i čega nije bilo. Nećeš zaspati noćas.
Pobuniće se tvoji rumeni kapci,
oči će ti biti crvene, peći će te,
i srce će ti biti otečeno od uspomena.
Nećeš zaspati. Otvoriće se enciklopedija
i izići će iz nje stari pesnici, brižljivo obučeni,
zaštićeni od hladnoće. Otvoriće se pamćenje,
kao padobran, uz naglo šištanje vazduha.
Otvoriće se pamćenje i nećeš uopšte zaspati,
ljuljaćeš se među oblacima,
cilj pokretljiv i jasan na svetlu vatrometa.
Nećeš zaspati nikad više, premnogo ti je
ispričano, previše toga se desilo.
Ta svaka bi kap krvi mogla da
napiše svoju skerletnu Ilijadu.
Svaki osvit mogao bi postati autor
mračnih uspomena. Nećeš zaspati
pod grubim jorganom krovova, tavana i dimnjaka,
koji uvis bacaju pregršt pepela.
Bele noći tiho plove nebom,
i šušte vesla, svilene čarape.
Izići ćeš u park i grane će te
prijateljski šibati po ramenima,
krizmajući te još jednom, kao da nisu
uverene u tvoju vernost. Nećeš zaspati.
Trčaćeš kroz prazan park, postaćeš
senka i srešćeš druge senke. Mislićeš
o nekome koga već nema i o nekome
ko živi toliko snažno, da se taj život na obalama
pretvara u ljubav. Sve više svetla
gomila se u sobi. Nećeš zaspati noćas.
GLEDAJUĆI SHOAH U HOTELSKOJ SOBI U AMERICI
Noć biva nežna kao prosjačko krzno,
ali mi više volimo šah ili karte: eto
hotelski gosti pevali su rođendansku pesmu
a jednooki televizor ravnodušno je mešao slike.
Drveće moga detinjstva preplivalo je okean
i suho me pozdravljalo s ekrana.
Poljski seljaci upuštali su se u teološke sporove
s jezuitskom leporečivošću, samo su Jevreji ćutali,
umorni od dugog umiranja.
Potoci moga raspusta oprezno su tekli
preko sebi neznanog, stranog kontinenta.
Rešetkaste taljige vozile su kosu umesto sena
i škripale su im osovine pod mekim teretom.
Mi smo nevini, tvrdili su borovi.
Esesmani su se pretvarali u slabačke starce,
lekari su se borili za njihovo srce, život, savest.
Bilo je već kasno, osećao sam podmukli talas sanjivosti.
Hteo sam da zaspim, da zaspim, ali hotelski gosti
sve su jače vikali hapy birthday to you
(mnogo glasnije nego umirući Jevreji).
Veliki kamioni odvozili su zvezde s nebeskog svoda,
vozovi su se melanholično vukli po kiši.
Ja sam nevin, pravdao se Mocart,
samo se jasika tresla kao uvek
priznajući svaki zločin.
Gde je moj dom, pevali su češki Jevreji.
Nema doma, domovi gore, u domovima šišti hladni plin.
Bio sam sve pospaniji i neviniji.
Televizor me je uveravao: mi smo, obojica,
izvan svake sumnje.
Rođendan je postajao sve bučniji.
Jorgovani svake godine cvetaju kao ljubičaste petarde.
Naslagane u piramidu što seže do neba
cipele Osvjenćima tiho su se jadale:
na žalost, nadživele smo čovečanstvo.
Spavajmo, spavajmo, nemamo kuda da pođemo.
AUTOPORTRET
Polovina mog dana prolazi između kompjutera, olovke
i pisaće mašine. Jednoga dana biće tome pola vijeka.
Živim u stranim gradovima, ponekad razgovaram
sa strancima o stvarima meni stranim.
Slušam mnogo muzike: Bah, Maler, Šopen, Šostakovič.
U muzici vidim tri elementa: slabost, moć i bol.
Četvrti nema ime.
Čitao sam pjesnike, živuće i mrtve, naučili su me
istrajnosti, vjeri, ponosu. Pokušavam da razumijem
velike grčke filozofe – ali obično hvatam samo
opiljke njihovih dragocjenih misli.
Volim duge šetnje ulicama Pariza,
gledam moje drugove stvorenja, užurbane od zavisti,
bijesa, želje; da uprate srebrnjak
što prelazi iz ruke u ruku, polako
gubeći svoj okrugao oblik (imperatorov profil je izbrisan).
Drveće pored mene ne isijava ništa
osim zelenog, ravnodušnog savršenstva.
Crne ptice koračaju preko polja,
čekaju strpljivo kao španske udovice.
Nijesam više mlad, ali uvijek je neko drugi stariji.
Volim duboki san, kad prestajem da postojim,
i brze vožnje biciklom po seoskim drumovima kad se topole i kuće
rastapaju kao kumulusi u sunčane dane.
U muzejima, ponekad, slike mi govore
i ironija nestaje iznenada.
Volim da zurim u lice moje žene.
Svake nedjelje nazovem svog oca.
Svake druge sedmice susrećem se s prijateljima
potvrđujući tako svoju vjernost.
Moja domovina oslobodila se od jednog zla. Želim
da tome slijedi naredno oslobođenje.
Mogu li pomoći u tome? Ne znam.
Zaista nijesam dijete okeana,
kao što je Antonio Maćado pisao o sebi,
nego dijete vazduha, mente i violončela
i svi putevi velikog svijeta ne ukrštaju se
sa životom koji – za sada – meni pripada.
NE DAJ LUCIDNOM TRENUTKU DA SE RASTOČI
Ne daj lucidnom trenutku da se rastoči
Pusti da blistava misao traje u stišanosti
premda je stranica skoro popunjena i plamen trne
Još se nijesmo uzdigli do vlastite visine
Znanje uzrasta sporo poput umnjaka
Stas čovjekov još uvijek stoji urezan
visoko gore na bijelim vratima
Iz daljine, radostan glas trube
kraj pjesme uvija se kao mačka
Ono što prolazi ne pada u prazninu
Ložač još ugljem hrani vatru
Ne daj trenutku lucidnosti da se rastoči
Na tvrdoj suvoj materiji
moraš da ugraviraš istinu
PISMO OD ČITAOCA
Suviše o smrti,
premnogo sjenki.
Pišite o životu,
o prosječnom danu,
o žeđi za redom.
Uzmite školsko zvono
kao obrazac
za umjerenost,
čak i za učenost.
Suviše smrti,
suviše
tamnog isijavanja.
Pogledajte,
rulje se zbijaju
po tijesnim stadionima,
pjevaju himne mržnje.
Suviše muzike,
premalo sklada, mira,
razuma.
Pišite o trenucima
kad pješački mostovi drugarstva
izgledaju trajniji
od očajanja.
Pišite o ljubavi,
dugim večerima,
zori,
drveću,
o beskrajnom strpljenju
svjetlosti.
(potonje tri pjesme prepjevao je Momčilo Bakrač)
